Trovanje, seča, rušenje: Naprednjački okupatori se godinama svete Beogradu

Pa samo onima kojima je Beograd ništa više do pljačkaški plen, a uz to i onima koji se, iz nekih sebi svojstvenih patoloških razloga, motivisani neshvatljivim prezirom i kompleksima, Beogradu već godinama svete i nad njime iživljavaju.

Godinama već mnogi građani pa i ja, pitamo se kako je moguće da od svih tih ukradenih miliona i sumanutim zaduživanjem, vlast ne uspeva da uradi jednu stvar koja nije ožiljak na licu Beograda i nezalečiva gnojna rana, da pretvori svoju krađu u nešto što makar spolja liči na opštu korist.

Unakaženi Beograd, sa soliterčinama koje postepeno gutaju sve što je nekada bio grad, ne može da bude drugo do slika nemilosrdnog obračuna okupatora nad stanovništvom koje je potrebno poniziti i pokoriti poniženjem.

Aleksandar Šapić jedan je od funkcionera organizovane kriminalne grupe, samonazvane Srpskom naprednom strankom, koja sem što grad pljačka, za sobom ostavlja devastaciju koja se jedino može uporediti sa iživljavanjem bezdušne okupacione sile.

Sve što iza njega ostaje govori o takvoj isključivoj svrsi njegovog političkog postojanja. Opelješio je gradski budžet za milione evra koje je podelio svojim drugarskim firmama.

Izmislio gomilu besmislenih javnih preduzeća koja služe za presipanje javnog novca u privatne džepove.

Učesnik je najprljavijih poslova koje ovaj grad pamti.

Pod njegovom vlašću divlje su podignuti i nezakonito ozakonjeni na stotine hiljada kvadratnih metara zgrada za pranje kriminalnog novca.

Rasprodao je linije gradskog prevoza privatnim firmama koje svoje vozače, kao roblje, drže za volanom do iznemoglosti.

Autobusi nam nestaju u plamenu, raspadaju se i otpadaju im točkovi, građani ginu. Neispravni trolejbusi naleću na semafore koji padaju na decu.

Ta kriminogena individua okružena batinašima i ratnim zločincima iživljava se nad Beogradom kao da ovde ne žive ljudi. Kao da su ljudski životi samo neka smetnja koju treba zaobići i zanemariti. I to je i razumljivo, jer Aleksandar Šapić je deo režima koji je iznikao direktno iz urbicidnih devedesetih.

I kada nije uvek reč o istim ljudima koji su tada vladali, a ima ih, kao što znamo, popriličan broj istih, reč je o istom mentalnom sklopu rušitelja i mrzitelja gradova.

Da. Nisu oni ovde samo da bi pljačkali, već i da bi se svetili. Da bi se svetili Beogradu koji nikada nisu razumeli i zato što ga nisu razumeli. Beogradu Bogdana Bogdanovića, Branka Pešića, Beogradu Dragoljuba Bakića.

Beogradu koji je u njihovim glavama bio i zauvek ostao nepodnošljivo nedokučiv. I zato: trovanje, seča, rušenje. Zato pretvaranje u palanku trećeg sveta, u bezličnu pustoš solitera, u spomenike monumentalnog besmisla, u poništena sećanja.

Pohlepa, korupcija, kriminal temeljniji su od minobacača.

Naprednjački okupator je tu da bi zatvorio krug urbicida, da bi zatvorio krug uništavanja kulture grada i kulture sećanja. Rušili su Vukovar, rušili su Sarajevo i Dubrovnik, sada su im posle svih njihovih izgubljenih ratova ostali samo naši gradovi.

I to je taj strašan krug koji se zatvara.

Srbija, jasno je to kao dan, ubrzano klizi u fašizam. Zapravo su gotovo svi elementi fašizma već tu. Svedoci smo hapšenja, tajnih spiskova, diktatorske upotrebe tabloida i napada na novinare, na slobodoumne, na profesore, na prijatelje.

Svedoci smo podmuklosti jednog psihopate koji izmišljajući atentate na sebe samog, već celu deceniju ubija Srbiju i proteruje njene građane, zajedno sa svojom kriminalnom vladom, kriminalnim ministrima, kriminalnim gradonačelnicima.

Zato su im poseban trn u oku upravo simboli anifašizma, simboli građanskog otpora. Jer dobro znaju da je srž tog otpora i dalje ovde, i da traje u svima nama koji ovaj grad volimo. Stari savski most jedan je od tih simbola, i mnogo više od simbola.

Taj most danas stoji kao brana, kao štit, protiv širenja kancerogenog tkiva Beograda na vodi. S jedne strane most, s druge strane beogradski Sajam. Nijedna od tih brana ne sme da popusti i padne.

A primetno je, užasavajuće primetno, koliko su opozicioni politički akteri, kojih bi to moralo da se najdirektnije tiče, i na nivou Grada i na nivou Republike, prepustili Stari savski most divljanju okupatora.

Opozicione stranke, već neko vreme, kao da se prave da Stari savski most već odavno ne postoji. Podsetiću da je, ne tako davno, bilo i te kako moguće zajedničkim trudom stranaka i aktivista naterati režim da ustukne.

Uspeli smo tada u tome, ujedinjeni. Organizovali smo javnu raspravu, podstakli međunarodnu pažnju, pozvali na građanski otpor, i režim je počeo da smišlja izgovore i da se povlači.

Izgovore toliko glupe i lažne da je bilo sasvim jasno da je upravo o povlačenju reč.

Arhitekte i saobraćajni inženjeri su rekli svoje, kao i stručnjaci za kulturno nasleđe. Rušenje mosta i gradnja novog je zločin nad gradom, kulturni, istorijski, infrastrukturni.

Ogromnim novcem se zadužujemo samo zato da bismo srušili deo svoje istorije i dodatno obogaljili već urnisanu saobraćajnu infrastrukturu grada.

Kao odbornici u Skupštini grada držali smo temu u medijima i za skupštinskom govornicom.

Zajedno smo govorili o mostu kao simbolu antifašizma, zajedno se suprotstavljali ignorantskim kvalifikacijama mosta kao istorijski beznačajnog i „nacističkog“. Reč je imala težinu i dala rezultat.

Naprednjački režim je kukavički režim, ustukne kada građani pokažu zube, navali kada nanjuši umor i apatiju.

Zato molim opozicione odbornike Skupštine grada, moje nekadašnje kolege iz skupštinskih klupa, i nove odbornike, kao i poslanike u Narodnoj skupštini, da sada ne ćute, da podignu temu mosta sada kada je ona kritična.

Ako ste već prihvatili mandate na pokradenim i nezakonitim izborima, budite uz građane, pomozite da svojim javnim delovanjem branimo grad.

Da podsetimo naprednjačkog okupatora da je ovo Beograd koji ume da se brani i da se odbrani.

A svi mi kao građani, kao ljudi, od kojih, ipak, sve u najvećoj meri zavisi, jer duboko u srži stvari, sve je ovo stvar odbrane elementarnog ljudskog dostojanstva, posle svega proživljenog i preživljenog, više nijedan izgovor nemamo, nijedno opravdanje, da svoj grad tek tako prepuštamo bitangama.

Autor je umetnik, pisac i građanski aktivista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.