Tucite, ja i dalje držim čas

Svi znate o čemu se radi, pa da krenemo sa našom pričom in media res, što bi se reklo… Naslov u novinama: „Majka u školskom kabinetu umlatila nastavnicu zbog zaključene loše ocene!“ Dan kao i svaki drugi, zar ne? Mrzi me i da čitam dalje od naslova, ali vidim digla se neka frka na društvenim mrežama, Petričić izbacio novu karikaturu, pišu mi prijatelji i iščuđuju se kako je došlo do ovoga… A meni u glavi samo jedna misao, formulisana u dve mudre reči našeg predsednika: „Pa šta?“

Dobro, polako, nemojte se ljutiti na mene što sam sad ja malo apolitičan. Uostalom, sami ste krivi. Toliko često mlatite ove jadne nastavnike, da to više i nije nekakva vest. Kvantitet je, naprosto, progutao kvalitet.

Evo, da bih vam dočarao koliko je ova vest nebitna… Mogu odmah da vam kažem, bez čitanja teksta, da je batinaš garant ćerka nekog funkcionera, ili biznismena, čim nastupa sa debilnom stereotipnom rečenicom: „Ne znaš ti ko sam ja.“ Znamo, lutko, znamo svi dobro ko si ti; nije mi pri ruci kristalna kugla, niti broj Milana Tarota, ali dozvoli da pogađam: ti se neka nadobudna likuša, ćerka biznismena ili funkcionera, verovatno navikla da pod zaštitom naprednjačkog kartela smeš da gaziš sve što ti se nađe na putu. Totalno nebitan lik, siguran sam, u bilo kom drugom univerzumu, osim u ovom našem naprednom.

Neki prorežimski mediji će malo spinovati, verovatno će izaći naslov tipa: Obrt u OŠ „Jovan Dučić“. Nastavnica lažirala napad majke đaka. Kako da ne. Glavom se nabola na njenu pesnicu, upropastila joj nokte dok je ova vukla po podu, slomila joj malić na nozi dok je primala udarce u stomak. Neko sa Pinka će već da pozove spremnog govnolitičara, Đura će ti oprostiti što te je tukao, i tako do sledećeg školskog dana…

Dok ovo pišem, već se desio još jedan incident u OŠ „Sveti Sava“… Opet roditelji tukli neku nastavnicu. Pa, dobro bre ljudi, mora li sad baš kada kreće evropsko prvenstvo u fudbalu, mora li i vikendom da se bije… Pa, pustite makar do ponedeljka da im zarastu rane i modrice, ne ide da ih skroz umlatimo tako jadne.

Šta kažete? Počinje raspust, pa nemate kad? Ko hoće, nađe način, a ko neće, traži izgovore. Uostalom, zašto čekati 1. septembar da ih ponovo bijemo, kad možemo da se organizujemo i preko leta.

Za početak, trebalo bi da ih nekako obeležimo, da možemo i na ulici da ih prepoznajemo. Jer, nastavnik može biti bilo ko, vaš prijatelj, komšija, čak i vaša ćerka ili sin. Kako onda da znamo koga da mlatimo, kada nisu na svom radnom mestu, u školi?

Da čujem vaše predloge. Žuta traka? Ne, ne, to je demode. Bolje da ih teramo da nose uniforme, da ih pobedimo njihovim sredstvima… Molim? Da nose platne listiće sa sobom, jer onaj sa najmanjom platom, taj je sigurno nastavnik… Nije loše, nije loše. Šta ste rekli? Da među prolaznicima biramo one sa modricama po licu, sigurno su to učitelji i učiteljice? A šta ćemo sa zlostavljanim ženama onda, pa i one ih imaju… Ne ide baš da ih mešamo sa nastavnicama, da dobijaju duple batine i od muževa, i od nezadovoljnih roditelja đaka:

– Ehej, šta vam je, pa već mi je muž opalio dva šamara od jutros.

– Jao, izvinite, mislio sam da ste jedan od nastavnika. Znate, i oni hodaju ulicom sa masnicom ispod oka i raskrvavljenom usnom, teško vas je raspoznavati, brate…

Eto. Sasvim neočekivano sam vam rešio i problem nasilja nad ženama. Jednostavno je. Oženite nastavnicu, i onda možete da je mlatite do mile volje.

Odlazim već u digresiju, gde kao neka misica donosim mir celom svetu… (Skoncentriši se na plan, Dejane, raspust kreće svakog časa i razbežaće ti se nastavnici.)

OK. Možda ovako. Umesto pinjate, na dečijim rođendanima preko leta zakačimo lepo nastavnika za drvo, pa ga deca mlate palicama. Možemo i da ih tokom raspusta ubacimo na neki vašar, naguramo ih u one sprave za mučenje da im samo glave vire, a roditelji ih gađaju loptama. Ili da ih posadimo na onu spravu, znate već, gde sede iznad neke vode, a roditelji gađaju vazdušnom puškom u metu i kada pogode centar – pade učitelj u vodu! Ur-ne-bes-no!

Kad smo već kod pušaka… Možemo i kao oni bogataši iz filmova da organizujemo lov. Pustimo nastavnika da beži, damo mu sportsku prednost od par minuta i onda ga vijamo kroz šumu sa psima. Koristićemo bojeve metke, naravno, ne ide da ih baš potamanimo za jedno leto. Ipak su oni retka vrsta, pred izumiranjem, što bi se reklo, jer… Niko više nije lud da upisuje fakultet za nastavnika.

A kada bude došlo vreme da se vaša deca vrate u škole, imam i za to predlog. Umesto da biju drugu decu, pričajte sa njima i ohrabrujte ih da tuku nastavnike. Iskorenićemo na taj način vršnjačko nasilje.

Eto, i to sam vam rešio. Mis sveta 2025, stižem!

P.S. Neki mudrijaš je na društvenim mrežama predložilo „pametnije“ rešenje, da nastavnici svima zavedu petice za kraj, jer tada ne bi bilo ovakvih problema.

Ali, tada ne bi bilo ni potrebe za nastavnicima, zar ne, ako unapred znamo ocene… Kakve bi to škole bile, pitam ja vas, bez nastavnika?

I koga bismo onda mlatili?

Autor je lekar internista iz Niša

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.