Tuđa deca i srpski Cion

Nikola Samardžić Liberalne demokratije suočene su s rastućom moći autoritarnih i totalitarnih režima. Zemlje poput Rusije, Kine, Indije i Brazila nameću nove odnose u svetskoj politici. U godinama najdubljeg pada popularnosti SAD, liberalna demokratija naišla je na zidove svojih ograničenja i ishoda sopstvenih pogrešnih odluka. Al Kaida je opasnija nego ikad; razgranala se po celom muslimanskom svetu, uključujući evropsku islamsku dijasporu (Bruce Riedel, u Foreign Affairs, maj-jun 2007). EU je, kao energetski zavisnik, prinuđena na teško prihvatljive pogodbe s Rusijom.
Ukoliko se svetska politika ne vrati na svoju liberalnu putanju, pokrenutu 1989. i gotovo zaustavljenu 09-11, pretpostavka Vilijema Montgomerija da će Kosovo postati „još jedan zamrznuti sukob“ ima izgleda da se ostvari. Ne računajući na autoritarne i strateške potencijale ruske politike, Zapad se, nakon 1999, opredelio za legalistički pristup budućem statusu Kosova. Rusija je u međuvremenu krenula da ponovo zauzima nekadašnje mesto u poretku svetskih sila. Pregovaračka trojka, u kojoj je predstavnik Rusije, pokušava da posreduje između vlada koje su počele da najavljuju nasilje. Rusija je prisutna u pregovorima kako bi se izbegao njen veto u SB, i ona je to umela da iskoristi. Nakon Rumunije i Bugarske, i predstojećeg prijema Hrvatske, možda i Crne Gore u EU, Rusija ima priliku da održava, na evropskoj periferiji koja to više nije, duboku enklavu nestabilnosti koju EU neće smeti da zanemari. Štaviše ostaće upućena na SAD čije su trupe razvučene po Srednjem istoku. Time će porasti ulog Rusije u odnosima sa Zapadom. U saglasju s Kinom, ona se već otvoreno suprotstavlja američkim nastojanjima da ovlada energetskim putevima u centralnoj Aziji. Dobila je i važnu prednost u odnosu na zahteve za samoopredeljenjem naroda na obodima bivše sovjetske imperije.
EU i SAD imale su priliku da rade na demokratizaciji vlasti u Beogradu i Prištini. Ograničenja tog procesa učinila su da se pregovori približe bezizlazu. Pri tom je Srbija, ako se od Kosova nije moglo očekivati više, bila na dobrom putu tranzicionih reformi. Na tom putu ona je zaustavljena nakon ubistva premijera dr Zorana Đinđića, u čijoj je pripremi učestvovala i „jedna strana zemlja“ (Vladimir B. Popović). Ali na opstrukciji istrage političkih poriva atentata i obračuna sa organizovanim kriminalom, radili su i neki od ondašnjih zapadnih ambasadora. Pozivi na poštovanje ljudskih prava pritvorenika, dok je društvo gotovo u celini osećalo olakšanje i optimizam, bili su javni zaklon pritiscima da se poštede, u istrazi, politički nalogodavci atentata, budući da su iza njih stajale određene ličnosti koje su pripadale „demokratskom bloku“. Postojao je i strah, kojim se takođe manipulisalo, da će vojska biti u stanju da se ostrvi na poljuljanu demokratiju kako bi sakrila svoju ulogu u atentatu i vratila zločinački režim. Francuski ambasador Keler nije objasnio okolnosti u kojima su Spasojević i Luković, na putu za Kolumbiju, boravili u Parizu, dok je ispravnim građanima Srbije bila, i ostala, ogromna teškoća da putuju u zemlje Šengenskog sporazuma. Postoji materijal za celu belu knjigu o nastojanjima šefa misije OEBS-a Masarija da uvezuje mafiju i politiku. Pokušaj da se nova demokratska alternativa zasnuje na podršci G17, doveo je do obaranja demokratske vlade. To je sve poznato ambasadoru Montgomeriju, više nego meni. Njegovi pogledi iz Cavtata, uostalom, oštriji su i pronicljiviji nego ovdašnji („Deset neprijatnih istina o Srbiji“). Samo se izgubljeno vreme, i životi vojnika koji su, u međuvremenu, videli nekoga koga nisu smeli, ne mogu vratiti.
Savezi liberalnih demokratija zasnovani su na institucijama iza kojih stoji politička volja promenljiva u okvirima zajedničkih odluka, načela i vrednosti. Ako se taj lanac prekinuo na Srbiji, postavlja se pitanje da li je ona zaista najslabija karika. Proizvodnja nestabilnosti u teritorijalnom okrilju EU i nadzor nad Srbijom zasad su sve izglednija politička dobit Rusije. Kosovo može postati, kao srpski Cion, nova, evropska Palestina. Dok će Kosovo previrati u nemogućnosti albanske većine da ostvari samoopredeljenje, Rusija će, u samoj Srbiji, sve otvorenije podržavati antidemokratsku i antiliberalnu politiku, podsticati nastavak tajkunizacije i eroziju ljudskih sloboda i prava. Njeni stvarni favoriti su radikali i socijalisti, koji raspolažu masivnim i inertnim biračkim telom. S nejasnom podrškom, koja se osipa, Koštunica je, u tom smislu, kao nekad na demokratskoj strani, ostao ličnost za ograničenu upotrebu, mada je on takvu svoju ulogu umeo da politički preobrazi.
Na otvaranje prostora Rusiji ukazuje i retorika zvaničnog Beograda koji je najednom krenuo da osporava ulogu NATO na Kosovu. To nije poziv da Srbija preuzme brigu o kosovskoj bezbednosti, budući da bi takav poduhvat izazvao rat sa Albancima koji bi podrazumevao novu NATO intervenciju. To je politički stav koji ne ukazuje na spremnost vlade da NATO trupe, nakon procesa započetog prijemom u Partnerstvo za mir, postanu njene sopstvene. Vlada ne želi ni zajednički državni okvir Srbije i Kosova u sastavima EU. Zabavljenoj primamljivim ostacima tranzicionog plena, koji će lakše deliti u dogovorima s ruskim oligarsima, vladi, u celini, zasad nije stalo do evropskih integracija. Ko zna koja po redu „neprijatna istina o Srbiji“.