Tuga bez suza

Predsednik republike prednjači u tuzi zato što smo mali i u isticanju ponosa što smo žrtve. Vrh samosažaljevanja je njegovo ponosno isticanje sebe kao potencijalne žrtve. Ja sam smrtan, Srbija nije. Budeći samosažaljenje vođa integriše partiju. Opozicija iz drugih razloga žali Kosovo. Demonstriranje nepopustljivosti (u kojoj je predsednik izdajnik) je i za nju beskonkurentski politički i patriotski simbolički kapital. Nešto o izvorima ove mrtve trke.

Treba razmotriti jedan segment domaće političke kulture nepopuštanja koja ima dugu tradiciju i važan je izvor trajnije neprogresivne nestabilnosti regiona. NJen arhetip je lelek profesionalnih plaćenih narikača koji se dugo održao kao ritualni deo etike i obrazac plemenskog iskazivanja tuge. Koliko je aktuelna upotreba Kosova savremena verzija ovog leleka. O tome malo teorije.

Korektno nacionalno samosažaljevanje treba ovde staviti pod hermeneutičku lupu i čitati kao vrstu banalne tanatopolitike. Valja zaboravljati doba međunacionalne saradnje, pamtiti klanja između oranja. Zakavžene monumentalne prošlosti zabavljaju i suočavaju se na tržištu žrtava. Viktimizacija etničkog sećanja bori se za naročiti tanatosimbolički kapital, za transnacionalno priznanje vlastitih žrtava. Utisak je da su vlastite žrtve potisnule vlastite heroje.

Pomeranje sećanja od heroja ka žrtvama je uslov priznavanja naročitog simboličkog kapitala i raznih vrsta obeštećenja. Cilj permanentne emocionalizacija je da podstakne pojedince da se uključe u moralno nadmoćni identitet centriran oko nacionalne žrtve. Odziv nije svedočanstvo rasta empatije nego moralizacije i politizacije identiteta (korektnog samoviđenja). Ovaj „pozajmljeni“ identitet žrtve prisutan je bio čak i kod Nemaca nakon poraza fašizma, a kod poslesocijalističkog službenog i ličnog sećanja je masovni obrazac. Biti žrtva komunizma jeste unosni i ponosni simbolički kapital. Ako je uzrok stradanja nacionalne prirode, korektnost je još više osigurana.

Svako stradanje prati sažaljevanje i samosažaljevanje. Nacionalno samosažaljevanje je evergreen korektno i ponosno polaganje prava na odštetu. Što je isključivije to je konfliktnije jer se sudara sa sličnim nastojanjima drugih nacija. Etnocentrična teza o nedužnosti vlastite nacije za građanski rat lako se nadovezuje na raniju tezu o nepravednom položaju vlastite nacije u jugoslovenskoj državi (ekonomska eksploatacija Slovenije i Hrvatske ili državno cepanje Srbije na pokrajine).

Ne malaksava ni mrtva trka popova oko praštanja u nezaboravu. Okupatori osvajaju, dok mi zato što smo žrtve oslobađamo. A čim je krivica tuđa moralno smo nadmoćni u traženju obeštećenja. Zato poricati masakr u Srebrenici nije nematerijalni patriotizam. Odbrana od balija zvuči kao moralno spasavanje nacije. Prati je zagušljivi slepi patriotizam koji ponavlja da smo uvučeni u rat.

Pitanje da li je tačno ili nije da se dogodio masovni zločin podređeno je pitanju da li je priznanje istog štetno ili nije i proceni koliko samorefleksija ugrožava simbolički kapital države, partije ili nacije. Komemorativna politička „muža grozota“ (Srebrenice, Vukovara i Kosova) je izopačeni moralizam. Preko žrtvi se reprodukuju religija i nacionalizam, čuva se živa rana na nacionalnom ponosu. Državna birokratija ideološki upravlja delatnim žrtvenim potencijalom. Ne pokreće sumnje u apsurdno ubijanje, nema deheroizacije ni antispomenika da podstaknu složeniju dilemu: da li smo svi nedužni dželati ili smo svi odgovorne žrtve? Mržnja je na izborima korisnija. Ali zašto se većina intelektualaca nije otela birokratskom magnetnom polju slepog patriotizma?

Zato što je žrtvujući autentično korektnom podredila spontanu iskrenu empatiju planskom interesnom samosažaljevanju. Ako joj motiv i nije uvek goli keš, jeste patriotska samopromocija, izopačena identitetska samohvala i pragmatični ponos sunarodničkim žrtvama. Nema tu nesebičnosti ni iskrene empatije prema neznanom sunarodniku. Reč je o korektnoj tuzi bez suza. Viktimizovani etnocentrizam je konformizam i važan moral na tržištu patnje.

Najbolje ga prodaju medijski umešni menadžeri i retorički nadahnuti političari koji nepogrešivo prepoznaju tanatopolitički odnos ponude i tražnje na istorijski nepresušnom tržištu žrtava. Zato što od istog žive. Narativno organizovana nacionalna solidarnost u manje ili više doteranom kontekstu iskonstruisane patnje nije lišena materijalnih i simboličkih dividendi slepog patriotizma. Troškovnik nacionalnih advokata traži odgovarajuću naknadu. To je simbolički patriotski ugled višeg reda koji skriva materijalnu kamatu tuge neovlaženih očiju. Nacionalne ustanove (crkve, akademije nauka, desničarske partije) su banke koje nude visoke kamate svojim klijentima.

Sračunato samosažaljevanje prati bespomoćnost u svladavanju nadmenosti korektnog. Prati ih kumulativno nazadovanje u samosumnji. I tiražni ponosni prkos srpskih političara i intelektualaca pretnjama Kurtija. Naravno da i Kurti živi od simboličkog kapitala nepopustljivosti Srbima. Obe strane slede imperativ da se u nacionalnom ne može biti preosetljiv. Znaju da se identitetski strah lako kanališe u agresiju. Obostrano banalna tanatopolitika je simptom jeseni kritičke nacionalne samosvesti, a napadno samosažaljevanje je narkotična samouteha.

Autor je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu u penziji