Tuga, bol, i sveće. A odgovornost?

Od tog pokolja od pre godinu i po dana do Novosadske pogibelji svakodnevno je neko izgubio život zbog bahatih pijanih vozača, podivljalih muškaraca koji su lišavali života svoje partnerke, i stradanja na radnim mestima na građevini ili u fabrikama oružja.

Izgubljeni životi su pokretali kraće ili duže stručne rasprave i stavove zainteresovane javnosti, pa bi sve ostajalo uokvireno zaključcima da „ne smemo dozvoliti da se tako nešto ponovi“. A ponavljalo se i ponavlja se, jer sve funkcioniše po principu „ko bajagi“.

Takav, davno ustoličeni princip, proizišao je iz opasne društvene prakse, koju je nametnula politika, suspendovanjem odgovornosti. Društvena zajednica može odgovorno i skladno da funkcioniše ako svaki njen član zauzme poziciju prema sopstvenom znanju, stručnosti, moralnim kvalitetima i spremnosti da za obavljenu delatnost ponese svaku vrstu odgovornosti.

Funkcionalna zajednica mora da ima razvijene metode sankcionisanja za sve vidove prekršaja, neadekvatnog i štetnog obavljanja preuzetih zadataka i ugrožavanja prava na život, slobodu i pravdu. U Srbiji je politički i društveni sistem organizovan po paradoksalnim principima.

Od kad je Vučić zagospodario državom izbrisane su sve civilizacijske tekovine i promovisan patološki način društvenog ustrojstva sa strogom kastinskom podelom, na povlašćenu političku elitu i obespravljenu i marginalizovanu većinu. Takav odnos snaga je uslovio da su se vlastodršci i njihovi asistenti, bez ikakvih smetnji uspinjali društvenim lestvicama do pozicija koje ni po čemu nisu zavredeli.

Kvaliteti koji su ih preporučivali su poslušnost i odanost vođi, što ni izbliza nije bilo dovoljno da rukovode preduzećima, ustanovama, mesnim zajednicama, opštinama, gradovima… Shvatajući funkciju kao nagradu za lojalnost i mogućnost da se preko nje domognu imetka, zanemarivali su njenu suštinu, verujući da će onaj koji ih je postavio umeti da razreši svaki nastali problem. Bez svesti o sopstvenim vrednostima, znanju i stručnosti, rukovodeće uloge su shvatali kao pravo da ne prihvataju ili poslušaju bilo koga ko je hijerarhijski ispod njih. Svaku sumnju da neko može da ugrozi njihovu poziciju razrešavali su sklanjanjem ili progonom onih koji bi im se suprotstavili. Uspostavljena je vladavina najgorih, najnesposobnijih, najnestručnijih i najpodlijih.

I tako širom Srbije, od najmanjeg zaseoka do glavnog grada, na društveno najodgovornijim mestima sede neodgovorni, neznalice, primitivci, moralno i mentalno insuficijentne ličnosti i „odlučuju“. Oni su nominalno postali društvena elita čije su neznanje, bahatost, sklonost korupciji i nepotizmu, neminovno vodili ka urušavanju svih oblika funkcionalnog organizovanja. Vrednosti koje održavaju kohezivnost zajednice su zamenjene njihovim suprotnostima i došlo se do poništavanja sinergije između socijalnih grupa.

Pokidane veze između društvenih sistema uslovile su haos iz koga se izdigla grupa kojoj je sve dozvoljeno i za koju ne važe zakoni. Na učinjena nedela odgovaraju pitanjem: „Znaš li ti ko sam ja?“ Iz te grupe su braća, kumovi, rođaci i drugi zaštićeni predstavnici posebne vrste. Od pada helikoptera u Surčinu do ubice iz Dubone i Malog Orašja uzdizali su se zastrašujući zločini kao opomene da ne smemo da ćutimo.

Ćutala je većina, prihvatajući tragedije kao sudbinsko određenje, nespremna da zbog sitnih ličnih benefita podigne glas protiv zločinaca. Stiglo se do Novog Sada i novih žrtava. Tuga, bol, i sveće. A odgovornost? Zar ponovo smemo da ne povežemo one koji odlučuju sa tragedijama koje nam se događaju?

Autorka je neuropsihijatrica iz Vršca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.