Turska kao evropski i islamski Zopir

Da li kao takav znači početak kraja Ataturkovog perioda pozapadnačenja Turske ili kraj procesa Erdoganove reislamizacije turskog društva, pitanje je na koje nije lako odgovoriti.

Šest „strela“ kemalizma bili su populizam, republikanizam, nacionalizam, sekularizam, državni suverenitet i reformizam.

Posmatrano iz vizure aktuelnog neoosmanizma nijedan od pomenutih segmenta nije doveden u pitanje niti revidiran, a opet politička atmosfera je bitno drugačija. To proizilazi iz činjenice da je Ataturk kao turski nacionalista u Osmanskoj carevini video vekovno rasipanje snage turskog naroda na očuvanju ovog carstva.

Njemu je posebno smetala islamska religija na koju je gledao kao na hladnu koru skamenjene lave koja ne dopušta da do izražaja dođe „plamena duša turske nacije“. Zaboravlja se kakav diktator je bio Ataturk.

On je rado citirao staru tatarsku poslovicu: „Jedino ruka koja dobro ume da vitla mačem dostojna je da drži žezlo.“

Nije ni trepnuo kada je vešao svoje najodanije drugove samo zato što su imali drugačije mišljenje po pitanju države od njega. Ataturkov cilj je bila uređena, prosvećena i bogata Turska.

„Moramo već jednom dovesti ovu zemlju do stupnja na kome će učiniti čast svome imenu. Moramo joj dati sve najbolje što možemo crpsti iz svoje vlastite civilizacije, ali moramo ujedno primiti i sve što je najbolje u tuđim prosvećenostima… Turska mora postati prosvećenom zemljom u potpunom smislu te reči.“

S druge strane neosmanizam nastoji da reafirmiše nasleđe Osmanskog carstva u duhovnom, kulturnom i političkom smislu, pa se ove dve orijentacije bitno razlikuju u viđenju političke uloge u savremenim geostrateškim raspodelama svetske moći, budućnosti zemlje kao i njenog kulturno istorijskog i nacionalnog identiteta.

Istina, taj identitet nije nikad mogao da izbegne svoju dvojnost.

Od samih početaka stupanja na istorijsku scenu govorilo se o tursko-islamskoj sintezi, potom osmansko-vizantijskoj, pa zatim sekularno-islamskoj, azijsko-evropskoj, zapadno-orijentalnoj… čime se iskazivao hibridni karakter ovog društva.

Međutim, kao konstanta mogla se uočiti njegova permanentna usmerenost prema evropskim prostorima što su pratili reformski procesi evropeizacije kulture i pozapadnjačenja u širem kontekstu ne samo od Ataturka.

Stoga, sagledan u širem kontekstu, čin vraćanja statusa Aja Sofije iz muzeja u džamiju i ne bi bio neki radikalni korak do jedno tradicijsko pitanje.

Međutim simbolizam mesta i savremeni politički konteksti čine da se ovaj čin poima bitno drugačije. Drugim rečima, u neoosmanskoj agendi aktuelne turske politike čin je prevashodno političkog sadržaja koji se može čitati sa brojnim značenjima odaslatih poruka.

Samo mesto je lokalitet slaganja istorijskih, političkih, kulturnih i religijskih slojeva počev od porušene Konstantinove bazilike preko Teodosijeve, potom Justinijanove bazilike te najzad osmanske džamije ili mesto na kojem se smenjuju rimsko ranohrišćansko svetilište, vizantijski hram, pravoslavna pa potom katolička crkva, pravoslavna vaseljenska crkva, a zatim glavna carska džamija osmanske imperije, muzej pa zatim ponovo džamija.

Kao zaveštanje sultana Mehmeda Fatiha, to ovo vraćanje religijske funkcije znači uspostavljanje političkog kontinuiteta sa onovremenim carstvom, no pitanje je da li i njegovim aspiracijama.

Ovime je okončan i dugi proces koji je Tursku stavljao u poziciju evropskog Zopira. Zopir je legendarni persijski junak koji je do neprepoznavanja izmenio svoj lik kako bi bio prihvaćen od Babilona.

No, Turskoj ipak nije pomoglo sve to reformisanje na putu članstva u EU. Međusobno nepoverenje utemeljeno na istorijskim iskustvima uslovilo je na kraju pojavu neoosmanizma koji bi se uvidom u način na koji je Ataturk sprovodio svoje reforme, mogao posmatrati kao zakasneli refleks opozicije koju je nemilosrdno uništavao.

„Krajnje je vreme da Turska već jednom brine samo svoju brigu, da ne vodi računa o Indijcima i Arapima i da se otrese dužnosti vođe islamskog sveta. Turska ima i suviše posla u svojoj kući. Kalifat nas je stolećima samo cedio i upropašćavao“, govorio je Ataturk.

Izgleda da se ova intencija istrošila i da su ambicije aktuelnih turskih vladara direktno suprotne. Ali da li baš svi čeznu da Tursku vide ponovo na svom čelu kao islamskog predvodnika?

Uz to da li je sve što je urađeno na islamskom identitetu dovoljno da Turska ne bude prepoznata kao Zopir islamskog sveta?

Biće da za tu funkciju nije dovoljno samo muzeje preinačiti u džamije. Na stranu, što je puna priča o Zopiru poučna sama po sebi – Zopir je tragični lik koji se mogao uveriti u izlišnost i ličnu tragiku sopstvenog čina.

Gde Turska realno jeste moći će se videti 2023. godine, kada će proslaviti vek od kako je postala Republika, 29. oktobra 1923. godine. Ako je Kemalova revolucija bila zemljotres, neoosmanizam je tek puko podrhtavanje i smirivanje tla jedne vazda moćne nacije.

Autor je slikar i profesor iz Novog Pazara