Turska nije sapunica

Zaista bi samo nihilista tvrdio da Srbiju i Tursku ne vezuju čvrsti odnosi, kako god oni bili tumačeni. Ranije su se opisivali kao opterećeni (bolje da se ne spominju Bosna i Kosovo), sada kao istaknuti (čini se da Turski privrednici nalaze neku vrstu oaze u Srbiji), a poznavaoci detaljnijih talasa dunavsko-bosforskih odnosa ubeđeni su da su dve države povezane sudbinom.

To zvuči donekle ubedljivo, ali se ne sme slušati bez određene doze skepticizma: Turska nije više država koja je bila decenijama. U Turskoj se već godinama dešavaju dramatične i duboke promene. One obuhvataju celokupno društvo, njegovu političku, kulturno-socijološku i ekonomsku dubinu. Ko misli da zna Tursku iz utiska sa plaža Kušadasija ili kada se kasnih devedesetih godina kupovao tekstil za preprodavanje, najbolje nek to zaboravi. Za razumevanje današnje Turske potrebno je ‘re-setovanje’.

Retko ko da nije shvatio da Turska može da igra ključnu ulogu za bezbednost Evrope: od potpisivanja takozvanog ‘izbegličkog pakta’ između EU i Turske marta 2016. godine, značajno manje izbeglica stižu na stari kontinent. Iako se često vodi u Evropskoj percepciji kao agresivna, Turska politika poseduje tu veštinu žongliranja sa hibridnim silama: Putin, Efendije iz Teherana, Emir iz Katara ili Tramp – nekako će svi u jednom momentu svratiti u Tursku na kafu. To političko divanjenje je počelo sa praktikovanjem ‘teorije strateške dubine’ njihovog bivšeg Ministra i Premijera Davutoglua, i iako nije bilo potpuno uspešno na svim poljima, Turska je uspela da obezbedi sebi poziciju na liniji oka sa svetskim velikanima, ne samo u sklopu G20, nego i na mnogim mestima van toga. Tu zauzetu poziciju Turska neće napustiti.

Za ojačanje te pozicije, Turska je veoma mudro i dalekovidno iskoristila mogućnosti kreiranja ‘vetra u krila’ kroz ekonomiju. Turska nije novi ekonomski igrač: radi se o veoma razvijenoj, već decenijama industrijalizovanoj privredi. Turska ekonomija je doživela neverovatan rast u zadnjih dvadeset godina, pre svega kroz turizam i proizvodnju, pa onda kroz masivan izvoz širom sveta (Turski predsednik je već pre nekoliko godina svojim privrednicima postavio cilj da izvoz postigne vrednost od pet stotina milijardi američkih dolara u 2023. godini). Kapital koji je akumuliran putem tog razvoja koristi se za investicije u zemlji i u inostranstvu. Retko ko zna u kojim merama Turski privrednici investiraju van svoje zemlje i koliko su uspešni s time i koliko je to održivo. Za to su zaslužili poštovanje, gledajući na brojne krize, napade i druge potrese raznih vrsta sa kojim se Turska suočavala. Redovno prognosticirano pregrejavanje i ‘eksplozija turskog balona’ do sada se još nije desilo, ukazujući da možda ne rade baš sve pogrešno.

Sa Srbijom postoje solidne mogućnosti bilateralne saradnje, i sudeći po čestim pozitivnim izjavama i posetama, političari sa obe strane su to prepoznali. U političkom smislu, tu se ne treba varati, Srbija nema isti značaj za Tursku kao što imaju Nemačka, Francuska ili Engleska. Odakle onda ti česti znaci ‘Srbofilije’ i ta ponekad istaknuta hiperaktivnost u ekonomskim pokretima? To se može shvatiti kao veoma prirodan razvoj odnosa.

U teorije neoosmanizma ne treba više ozbiljno verovati, Turski sistem političkih vrednosti je prerastao to i oni se obraćaju danas sa pragmatizmom i na liniji ‘realpolitike’. U tom smislu je interesantno posmatrati da pored svih versko-kulturoloških veza sa drugim zemljama Balkana, Turska traži prijateljstvo Srbije. Možda zbog toga što je Srbija u neku ruku prihvatila Tursku kakva jeste. Našli su zajednički jezik u fokusiranju na saglasnice a ne na razlike. Gledajući na evropski kontekst, to možda nije najlošija strategija. A brzi i precizni koraci u privredi su svakako opravdani, te se još nije pokrenulo ni nekoliko odsto potencijala koji Turska može u Srbiji da upotrebi. O potpuno nepoznatom i neiskorišćenom turskom tržištu za srpski izvoz da ne govorimo.

U Turskoj su raspisani parlamentarni i predsednički izbori za kraj juna. Turci će koristiti tu priliku da rasprave da li treba nastaviti sa poznatim ili promeniti nešto. To je njihovo pravo, kao sto imaju pravo na to da se posle izbora van Turske prihvati taj rezultat. Gledanje sa visine, to očekivanje poslušnosti još jednog ‘evropskog đaka’, to je možda najveća greška Evropske unije u rukovođenju odnosa sa Ankarom. Turci nisu više stvoreni za poslušnost bez granica, pretvorili su se u lidere za razne oblasti. Naravno da imaju još dosta da nauče, ali tu ih treba ostaviti da to rade svojom dinamikom. Sto brže to shvatite, to ćete biti uspešniji u saradnji sa Turcima.

U epilogu se često postavlja pitanje: gde ide Turska? Odgovor je: ne ide nigde. Ostaće tu gde se nalazi : na strateško izuzetno značajnoj lokaciji između Evrope, Azije i Arapskog sveta. Tu tromeđu svaki iskusan čovek, bio političar ili privrednik, treba da iskoristi na svoj pametan način. Turska će i dalje nastavljati težnju ka ulogom ‘ozbiljnog igrača’ i najverovatnije uspeće da to ostvari na nizu oblasti. Da se zauzme ‘pol pozicija’ u odnosima sa Turskom, treba prvo steknuti, pa onda upotrebiti znanje o toj zemlji i njenom društvu. Puno država poseduju dobru strategiju za odnose sa Turskom, a ima isto toliko država čija strategija je lošeg kvaliteta. Oba pravca mogu da se prihvate kao pristup, ali neprihvatljivo je nemati nikakvu strategiju prema Turskoj. Još uvek neke države daju utisak da im je sve to tamo na Bosforu suviše komplikovano.

U nekoliko zapadnoevropskih jezika se koristi reč ‘sapunica’ da se opiše situacija koja se čini haotična ili dramatično bizarna. Turska u tom smislu već odavno nije sapunica, a najbolje da svako po svom znanju i iskustvu odluči kako da je karakterizuje.

Autor je tursko-nemački privrednik srpskog porekla, živi i radi u Istanbulu i u Berlinu