Tužno urušavanje Francuske 7

Kao da čujem aplauze i uzvike odobravanja onih koji Udruženje ne vole: onih što godinama uporno i bezuspešno pokušavaju da postanu njegovi članovi misleći da su samim tim što su našarali nekoliko rečenica o svom neponovljivom životu time stali rame uz rame Andriću i Isidori; ili onih loših pisaca koji misle da im Udruženje ne pruža onoliko koliko zaslužuju (kao da ono nekome nešto pruža); ili onih loših ljudi među kojima se mogu naći i dobri pisci; ili onih pripadnika oba Udruženja koja su nastala prostom deobom onog nekad jedinstvenog, među kojima su na jednoj strani kompleksaši a na drugoj puvanderi; i ponajviše onih na čije šaltere i vrata UKS kuca svake godine podnoseći na konkurse za sredstva za razne programe koji bi, zajedno sa ostalim umetničkim granama trebalo da čine živo srce srpske kulture onih… Dosta! Dosta!

Možemo da nađemo još nezadovoljnika koji jedva čekaju vest da je Udruženje književnika Srbije palo, da ga više nema…

Nije palo Udruženje!

Pao je plafon u Udruženju književnika posle jedne celonoćne, diluvijalne kiše.

Pao je jer je bio sklon padu posle višegodišnjeg bašmebriga stava koji vladajući deo društvene zajednice ima prema kulturi uopšte, pa i prema Udruženju književnika Srbije.

A taj pad je simboličan.

Da je bar pao na nečiju savest.

Ali, kako da padne na nešto čega nema. Znamenito mesto, Francuska 7, kuća zaštićena kao arhitektonski spomenik Beograda, tužno se urušava već više od tri decenije.

Toliko otprilike ima otkako se u političkoj javnosti uvrežilo mišljenje da je kultura samo namet i da nije ono što nam neizostavno treba.

Zašto u političkoj javnosti? Zato što političari drže ključeve od opšte kase i oni procenjuju šta društvu za čiju su se naklonost u izbornim kampanjama borili i zubima i noktima treba. Drže ključeve od kase koja pripada svima, baš svima, a ne samo pripadnicima njihovih stranaka.

A onda se tih dvadeset pet-šest posto stanovnika Srbije koji su, što ubedivši glasače a što kraduckajući glasove osvojili vlast – ponašaju kao da je sve njihovo.

Naročito ono što nije.

Otkako je počela da propada kuća pisaca u koju su smeštena dva književna udruženja i Udruženje književnih prevodilaca Srbije, promenile su se razne vlasti, što demokratske što populističke, ali se njihov odnos prema zgradi koja je piscima dodeljena na upravu na 99 godina još 1946. godine nije promenio ni za dlaku.

Da parafraziramo reči sadašnjeg predsednika UKS Miloša Jankovića upućene kulturnoj i ne samo kulturnoj javnosti: Izvršni odbor Skupštine grada Beograda dao je zgradu na upravu piscima i prevodiocima ponovo, na 99 godina, 1998. godine.

Isti organ vlasti je 2001. istu zgradu dodelio na korišćenje Udruženju književnika Srbije, Srpskom književnom društvu i Udruženju književnih prevodilaca Srbije na 10 (sic!) godina. Ima nečeg mutnog u toj demokratskoj „darežljivosti“.

Od 2013- sva tri udruženja traže od gradske uprave da se ugovor obnovi, ali odgovora nema. Nikakvog.

Najgore je to što je Zavod za zaštitu spomenika grada Beograda, ne tako davno, dobio izvesne pare za izradu projekta za obnovu zgrade.

I, ništa. Nema para a nema ni projekta.

Ne bi nas čudilo da je neko na tu kuću bacio oko.

I čeka zgodan terenutak. Onaj nečasniji deo Srba to tako radi.

Autor je glavni i odgovorni urednik Književnih novina

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.