TV prenos Skupštine, šansa za opoziciju 1foto (BETAPHOTO/AMIR HAMZAGIĆ)

TV prenos sednica republičke skupštine, trenutno jedina veza opozicije sa građanima Srbije u celini, može da bude ubojitije oružje opozicije no ikad ranije.

Desetak prethodnih godina, sve do decembarskih izbora 2023, imajući sve institucije i državne medije pod kontrolom, vlast je mogla gafove i grehove da skriva pod tepih, a i kad bi nešto izbilo na videlo, to se proglašavalo slučajnošću („incidentom“).

Decembarski izborni inženjering epskih razmera radikalno je promenio tu sliku – sada većina građana razabira da je bezakonje tolikih razmera moguće samo ako je inicirano ili bar podržano sa vrha.

Sve manje je onih koji za fantomske glasače i druge izborne neregularnosti nisu čuli.

Ako bi opozicija, počev od ove kolosalne bruke, jasno i argumentovano iznosila na videlo jedno po jedno bezakonje vlasti, lagano ali postojano bi sticala sve veće uvažavanje, a vladajuće stranke bi postepeno tanjile i gubile premoć.

Veliku moć opozicija je stekla što je uspela da se ujedini i da homogeno, kao celina, reaguje.

Ako predsedavajući, recimo, mimo poslovnika nekome oduzme reč, svi opozicioni poslanici treba smesta da napuste salu!

Vladajuća većina to ne sme da priušti, to bi bilo kontraproduktivno.

TV prenos Skupštine, šansa za opoziciju 2
Lična arhiva

Snaga opozicije je veoma povećana pribavljanjem svetske pažnje – naša politička scena više nije samo domaća, sada je na videlu celog sveta i vlast ne može da bude bahata kao dosad.

Zahtevom da se striktno poštuje poslovnik i dajući lični primer, strogo se držeći teme i poštujući raspoloživu minutažu, opozicioni poslanici bi prinudili i poslanike vlast da poštuju proceduru.

Tako bi i sebi obezbediti pažnju i tišinu dok govore.

Nesmetanim (bez prekida i upadica) izlaganjem od pet, a kamoli od deset ili više minuta, mogli bi da uverljivo i ubedljivo osvetle sve kriminogene radnje i afere.

Podrazumeva se, ali treba istaći, da bi opozicioni poslanici dosegli ovu mogućnost afirmacije i pozitivne recepcije građana, moraju da budu primer strpljivosti.

To nije lako jer poslanici iz vladajuće strukture će koristiti stotine optužbi ad hominem, uvrede raznih vrsta! Sve to se mora ćutke izdržati, a argumente za repliku treba mirno, akademski, umesto dobacivanja, zapisati u svoju beležnicu i opovrgavati u svom raspoloživom terminu za govornicom, crno na belo.

Time će, ponavljamo, sprečiti oduzimanje reči i nadvikivanje, najveću prepreku za razgovetnu i argumentovanu prezentaciju svog stanovišta. Primera radi, vladini poslanici neprestano spočitavaju opoziciji obraćanje Evropi /stranim faktorima) kao neprijateljski čin.

Brzo bi odustali od te optužbe ako bi se nakon tog prigovora pročitali i fotografijama ilustrovali podaci o fantomskim glasačima iz nepostojećih stanova – iz napuštenih zgrada, stovarišta, podruma, čak i trafostanica – i to sa 30, 40, 50 i više stanara na fiktivnoj adresi!

I u nastavku dodati; obraćamo se stranim institucijama samo zato što naši sudovi i druge domaće institucije ne rade – evo gpmile tužbi, od kojih nijedna nije uzeta u razmatranje.

Lako je izbaciti iz opticaja i drugu čestu manipulaciju vladinih poslanika tipa za vreme vaše vlasti bilo je tako i tako.

Ubrzo bi odustali i od tog toposa svog opanjkavanja opozicije.

Dovoljna je jednostavna načelna replika: u civilizovanom svetu vlast se pravda samo teškoćama pre svog mandata, pozivajući se na stanje od najviše prečetiri-pet godina unazad.

Sramota je pravdati stanjem od pre dvanaest i više godina!

A ako nećete tako, podsećamo vas na bedu devedesetih i šta ste radili vi dok ste bili na vlasti!

Uvek smireno, jasno i u okviru poslovnika. Svi pseudoaduti se relativno lako mogu oduzeti.

U početku bi bitka bila neravnopravna, opozicioni bi izgledati nemoćni kao Kalimero, ali sinergija argumenata, poštovanja zakona, moralnog primera i kulture obraćanja postizala bi i svakim danom sve veći efekat.

Evo primera iz ličnog iskustva. Nakon studentskih nemira 1968. godine tadašnja vlast je odlučila da malo liberalizuje režim.

Zadržala je jednopartijski sistem, ali dozvolila i kandidate velikih ustanova (sa više od 5.000 zaposlenih) ili grupe građana da istaknu svoje kandidate za poslanike i odbornike.

Imao sam čast da je Filozofski fakultet izabrao mene za odbornika, a ne kandidata vlasti; isto se desilo sa Pravnim fakultetom, sa nekim umetničkim udruženjima, sa nekim višim i srednjim školama.

Iako u simboličnom broju, nas dvanaest slobodnih strelaca smo, imajući na svojoj strani samo homogenost (timski nastup) i argumente, tihim glasom ali odlučnim stavom, uspevali da se izborimo i za zaključke suprotne od intencija vlasti, kao što je bilo ne jednokratno povećanje plata prosvetnih radnika već njihovo izjednačavanje sa gradskim prosekom tog obazovnog nivoa.

Ovaj način pridobijanja javnosti je spor, poput izreke Tiha voda breg roni. Vladinih poslanika je mnogo više, ali i njihov zadatak je mnogo teži jer imaju mnogo manji manevarski prostor – kako laž i bezakonje predstaviti kao vrline?!

Nastojeći da se drži zakona i istine, opozicija bi postepeno postajala pozitivan, a vlast – negativan pol.

Najteži deo ovog poduhvata je stoički izdržati provokacije agresivnih i bahatih glasnogovornika vladajućih stranaka i njihova uvredljiva dobacivanja. Opozicija to može teoretski, ali može li u praksi biti tiha voda koja breg roni?

Autor je književnik i aforističar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari