Tvin Piks i zlodusi u Srbiji: Lični stav Dejana Hristova

Svi koji se bave pisanjem znaju šta fali dobroj priči; to je vešto osmišljen antagonist, ili prostije rečeno negativac. A da li ste se nekad zapitali kako oni nastaju? Ako biste konsultovali Dejvida Linča, recimo, odgovor bi vas možda iznenadio. Jer, neki zlikovci su se u njegovoj glavi rodili sasvim slučajno, u početku kao totalno sporedne uloge. Recimo, jedan od najjezivijih likova u istoriji kinematografije, zloduh i natprirodni entitet iz Tvin Piksa, čuveni Bob, nastao je upravo tako.

Za vas mlađe koji čitate ovaj tekst, radi se o kultnoj seriji koja je kod nas početkom devedesetih emitovana u noćnom programu „Boja noći“ na Radio-televiziji Novi Sad. Sećam se i sada živopisno svih neprospavanih noći (što zbog iščekivanja novih epizoda, što zbog košmarnih snova u kojima me taj sedokosi Indijanac-demon progoni). Po rečima samog Dejvida Linča, Bob, tj. bestelesni zli demon koga glumi tada slabo poznati Frenk Silva, i koji je zaslužan za smrt Lore Palmer, oko koje se cela priča vrti, nije ni planiran da bude u seriji. U originalnoj ideji, Liland Palmer (njen otac) je zaista trebalo da bude ubica. Ideja o Bobu mu je došla slučajno…

Naime, Linč je upadljivog Frenka Silvu spazio u masi pomoćnika na setu, i snimio ga iz čistog hira u danas već antologijskoj sceni, kako sakriven čuči iza šipki od kreveta Lore Palmer, bez ikakve ideje za šta će iskoristiti taj kadar. Kasnije tog dana, snimao je scenu gde Lorina majka ima zastrašujuće priviđenje. Linč je bio zadovoljan njenim izvođenjem, ali ga je glavni snimatelj obavestio da je materijal neupotrebljiv.

Slučajno se u kadru našao i jedan od članova ekipe iza seta, uhvaćen u odrazu ogledala postavljenog iza gđe Palmer. Kada je Linč saznao da je taj član bio Frenk Silva, shvatio je da se rodila ideja o Bobu kao zlom duhu, i da će upravo on postati glavni negativac.

Premotajmo malo traku, evo nas u 2017. godini kada sa ispuckanim kokicama u krilu dočekujemo svojevrsni nastavak te kultne serije, da vidimo šta se to sa našim likovima u međuvremeno desilo. Iako je Dejvid Linč praktično „šlogirao“ možda jednog od najbolje osmišljenih TV likova, agenta Dejla Kupera, priznajem da me je neka morbidna radoznalost terala svake nedelje da gledam u retardiranog Dagija sa njegovim likom, i mutiranu celuloidnu tvorevinu koja je samo podsećala na Tvin Piks. Možda je razlog za taj pad u kvalitetu ne samo nedostatak mog omiljenog glavnog protagoniste, pomislio sam, već i antagoniste na nivou Frenka Silve.

Za potrebe ove priče, moram da napravim malu digresiju i ispričam vam kako je taj slučajni negativac skončao; iako je od strane časopisa Rolling Stone proglašen za petog od njihovih „40 najvećih TV zlikovaca svih vremena“, završio je kao prilično nebitan lik, još tamo 1995. godine od posledica AIDS-a.

U treptaju oka, nalazimo se sada u godini 2023, kada Holivud prežvakava sve svoje nekadašnje hitove, a rimejkovi su sve popularniji u nedostatku svežih ideja. Upravo zato zamišljam kako bismo mi mogli da pomognemo Dejvidu Linču, da još jednom doživi proviđenje i dobije inspiraciju za nekog ultimativnog zlikovca, pa da Tvin Piks zasija starim sjajem.

Eto, nije teško pustiti mašti na volju, i zamisliti kako u nekim od mnogobrojnih beogradskih lokala sedimo sa čupavim rediteljem i ispijamo kapućino…

– Odavno ništa dobro nisam napisao, ni snimio, znam to… Kreativna blokada. Možda je to u pitanju.

– Ma polako, gospodine Linč, doći će sve to na svoje. Za nekoga ko je napisao „Bulevar zvezda“, ili „Izgubljeni auto-put“…

– Možda je razlog to što nemam dobrog zlikovca, i to su mi rekli… – pričao je sebi u bradu, kao da on i ja ne postojimo u istom univerzumu.

Srknuvši kafu, u jednom trenutku je naglo podigao sneni pogled. – Čekajte, šta se ovo događa? Kuda su se zaputili svi ovi ljudi?

– Krenuli na proteste. To mi svakih par godina ponavljamo, znate, kao mantru.

– A protiv čega to protestuju?

– Pa, trenutno protiv nasilja. Ima ga mnogo; nakupilo se tokom godina.

– A zašto ste trpeli svih ovih godina, pobogu? Zašto ne svrgnete nasilnika?

– Eh, kad bi bio samo jedan… Da vam dočaram, vi ste filmski čovek. Zamislite, recimo, da imate ministra inostranih poslova koji ne zna engleski jezik? Ponekad zapeva stranim državnicima…

– Komedija, doduše, nije moj fah, a ni mjuzikl… – ponovo se okretao svom kapućinu, dok mu se gasio sjaj u očima.

– Samo polako. Kako vi volite da kažete, ima tu zaokret u priči; on je zapravo naslednik optuženog ratnog zločinca i diktatora, kao i cele njegove politike i stranke.

– E sa tim bih već mogao da radim! – prerano osedeli čovek, koji se retko kada smeje, kao da se odobrovoljio.

– Ili da probamo sa ovim. Nebitan lik, koji nije ni služio vojsku (praktično dezerter), postaje šef bezbednosne službe… Ili ministar vojni, može i to. Zaokret bi bio da oblači crne kombinezon-uniforme pred pravim vojnicima koji moraju da mu salutiraju.

– Hm. Da li bih mogao da uglavim tu paranoidni pogled, ili neku orvelovsku ideologiju…

– Kao što rekoh, doći će vam samo. Dozvolite da ponudim i guvernerku Narodne banke, u jednoj od najsiromašnijih zemalja Evrope, koja plagira svoj doktorat. Na privatnom fakultetu, dakle. I ministar finansija takođe. I to dva puta. Ma zašto tu stati. Svi iz redova vladajuće partije nakupuju sebi fakultetske diplome i doktorate… Nikad nam nepismeni nisu bili školovaniji!

– E, to je već uvrnuta priča po mom ukusu! – izvadio je slavni reditelj beležnicu iz džepa sakoa i jezikom ovlažio vrh penkala.
– Čekajte, ima tu još. Ona od svog vozača napravi ministra odbrane. Zamislite! Inače, prethodni lik na toj funkciji je bio bivši keramičar, sada šef bezbednosne službe koja čuva plantažu marihuane od poštenih policajaca. Ironija je da sa funkcije ne biva zbog toga smenjen, već što se izleteo u kamere da voli novinarke koji lako kleknu…

– Dobro, tu već odosmo u pornografiju…

– U pravu ste, moja greška. Neću onda spominjati starlete u skupštini, niti elitne prostitutke koje postavljaju na rukovodeće funkcije. A šta kažete za premijerku, koja isprva deluje kul, samo zato što je gej… A kasnije pobrljavi skroz, počne predsednika stranke da zove „šefe“, i to javno. Predsednik, s druge strane, ima sindrom barona Minhauzena, običan neradnik bez dana iskustva koji drugima stalno priča kako treba da se radi…

– Ovo je dobar materijal… Samo lakše, ne stižem sve da zapišem.

– Naravno, Dejvide… Mogu da vas zovem Dejvid? Ubacite i ovo…

I tako se naša priča nastavila do duboko u noć. Slušao je Linč o ministru zdravlja, koji možda nema kukuljicu i ne nosi kosu sa sobom, ali ga ipak pojedini zovu dr Smrt… Pisao je o našem ćelavom demonu, lokalnom kabadahiji koji pravi bunga-bunga žurke sa maloletnicama, a narod ga bira jer im podeli po dve-tri hiljadarke… Ili o onom gnusnom trolu koji od vlasnika pečenjare dogura ni kriv ni dužan do direktora elektroprivrede, samo da bi je kolosalno upropastio.

Ali ono na šta sam posebno ponosan je bila završnica, i kako sam samog Dejvida Linča, majstora neobjašnjivog, čuvara disonantnih snova i ukrotitelja onostranog, iznenadio i presekao svojim zaokretom. Pre nego što bi u nekom drugom vremenu počela „Boja noći“ na televizijskom programu, naiskap sam popio čašu vinjaka 5, i ustavši da krenem kući u prolazu mu dobacio jedno tiho:

– Znate, koliko god u našoj priči oni bili strašni… Jednoga dana će svi ovi naši zlodusi završiti kao nebitni likovi… Baš kao i Bob.

– Vatro, hodaj sa mnom! – čuo sam Linča kako mrmlja dok sam izlazio u tamnu noć.

Autor je lekar internista iz Niša

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.