U Americi je vreme novac, zaista: Beleška sa puta Igora Besermenjija

Prema rezultatima popisa u SAD iz 2020. godine, oko 193 hiljade Srba živi tamo, što je porast za oko 18 hiljada u odnosu na popis održan 2010. godine.

Republički zavod za statistiku ne raspolaže podacima. Stvar je dosta jasnija ako pitate za broj onih koji se registruju za izbore – pred decembarske 2023. godine, 1.100 glasača je registrovano u SAD. Najveći broj bio je registrovan u Čikagu – 539, Njujorku 335, a u Vašingtonu 269.

Dakle, 0,56% od ukupnog broja onih koji su se tri godine ranije izjasnili kao Srbi.

Naravno, ne ispunjavaju svi uslove za ostvarivanje aktivnog biračkog prava, ali jasno je da je mnogo onih koji bi mogli – kada bi to želeli, ili kada bi imali razloga da žele, da se zainteresuju za političke i društvene prilike u Srbiji.

Od poznanika koji živi u SAD saznajem da je jedan od glavnih demotivišućih faktora za naše, sam proces registracije za izbore.

Odlazak u diplomatsko-konzularno predstavništvo je time-consuming, a u Americi, brže i jasnije nego bilo gde drugde u svetu, shvatite da izraz vreme je novac jednako vredi svakog dana, bilo da je u pitanju radni dan, subota ili nedelja, sredina leta ili praznici.

Mnogo je posla, neki ih imaju i po dva ili tri, jer troškovi života svakodnevno rastu.

U takvim okolnostima, čak ni izdvajanje jednog dana za putovanje, popunjavanje obrazaca, formulara, ne zvuči baš zabavno.

Jednog hladnog četvrtka nakon decembarskih izbora u Srbiji, prvi put sam krenuo put Amerike.

Na moje iznenađenje, bilo je hladnije u Beogradu, nego kada je, desetak sati kasnije, avion „Nikola Tesla“ sleteo na aerodrom Džon F. Kenedi u Njujorku.

Snega je u tragovima bilo još samo na zemljanim površinama Central parka, u rano jutro mog prvog radnog dana u Njujorku, dok sam pio prvu kafu, na nekoj od drvenih klupa preko puta Starbaksa kojem mogu da zahvalim za to što nisam bio gladan baš svakog jutra nakon što se probudim u 4 ili 5.

Nekako, bio je otvoren dovoljno rano za ekstremne ranoranioce bez dovoljno novca u džepu za prilike na Menhetnu, koji su se prvi put probudili u NJujorku.

Kažem to u množini, zato što sam već prvog jutra upoznao Rebeku, mladu plavokosu Kanađanku iz druge savezne države, koja je prvi put došla u Njujork i koju ni klizavi beton Central parka i prohladno jutro nisu sprečili da pred svitanje hoda u visokim crnim salonkama i kratkoj crnoj haljini, preko koje je padala samo crna bunda.

Prišla mi je dok sam sedeo na klupi i posmatrao jutarnju rutinu veverica pred izlazak sunca.

Ponudila mi je dolar i zamolila za jednu cigaretu. Nisam imao cigaretu, ali sam iz razgovora o tome šta nas dovodi u Njujork saznao kolika je vrednost dolara u očima mladih iz unutrašnjosti.

Kasnije istog dana, uverio sam se da dolar na Menhetnu nekad vredi i mnogo više od jedne cigarete, pošto je najduži red koji sam video bio ispred picerije na Tajms skveru, u kojoj parče košta 99 centi – nekima, vrlo moguće i jedini obrok tog dana.

U narednim nedeljama, sretao sam se sa ljudima različitih profila.

Upoznao sam ih toliko, da je bilo nerealno zapamtiti im imena, pa sam već četvrtog ili petog dana kupio svesku kako bih počeo da pišem šta se dogodilo prethodnog dana, jer mi je postalo jasno da ću ubrzo početi da mešam likove, imena, uloge, utorak i četvrtak, ručak i večeru.

Gde je bilo moguće, zakačio bih vizitku, ili broj telefona ispisan na papiru. Mnogi među njima bili su preduzetnici, diplomate, političari, ali upoznao sam i pijanistu, igrača američkog fudbala, glumca na početku filmske karijere, devojku iz Hrvatske koja šeta kućne ljubimce elite sa Menhetna koja nema vremena da zabavlja svoje pse i mačke, kao i sve zaposlene iz pomenutog Starbaksa i susedne pekare.

Tačka A, B, C, D, trčanje s jednog sastanka na drugi, probijanje kroz horde turista koje opsedaju Tajms skver s jednakim entuzijazmom u četiri popodne i jedan iza ponoći, u ritmu pesme „Empire state of mind“ Ališe Kiz, koju lokalni prodavci svega i svačega, a naviše videa i fotografija napravljenih na licu mestu, puštaju na svakom koraku kako bi dodatno razgalili turiste i pojačali svoju dnevnu zaradu. Hot dog, pica, koka kola, poneko piće, sve u trku, u par zalogaja. I puno kafe.

U svemu tome, tu i tamo sretao sam i naše Njujorčane.

Ima ih puno, ali nemaju puno prilike da se sretnu ili sarađuju. Još u godinama kada sam putovao kao stjuard, stekao sam utisak da Srbi u svetu bolje govore jedni o drugima od Srba u Srbiji, ali nemaju puno realnog kontakta ili zajedničkih inicijativa, a mogli bi, jer ih ima puno i svuda i uglavnom se dobro snalaze.

Onako kako sam čuo i nešto ranije, naši Amerikanci sreću se na retkim okupljanjima, uglavnom u organizaciji Srpske pravoslavne crkve ili nekog lokalnog udruženja. Lepo, ali nedovoljno za konkretnije upoznavanje, planiranje i najvažnije za svaku dijasporu koja želi dobro zemlji iz koje dolazi – koordinaciju zajedničkih aktivnosti.

Njihov kontakt sa Srbijom se proređuje protokom vremena koje provode živeći u Americi. To me je navelo da tu i tamo pomenem ideju o tome kako da se to promeni i to najviše kroz razgovore sa predstavnicima drugih naroda i aktivnostima koje oni realizuju kako se njihova dijaspora ne bi osećala prepuštenom protoku vremena i isključenom iz realnih događanja koja utiču na budućnost zemlje iz koje dolaze.

U moru takvih razgovora, jednog jutra, u lobiju hotela u drugom gradu, u tom trenutku nepodnošljivom za boravak u zatvorenom prostoru zbog prevelikog broja ljudi na istom mestu koji su se tu našli zbog većeg događaja u konferencijskim salama, prišao mi je čovek srednjih godina i rekao – „Ti si sa Balkana, po licu bih rekao da jesi“.

Izašli smo zajedno napolje i tada je vlasnik nekoliko juvelirnica u SAD ispričao svoj put od Kuršumlije do Amerike.

Porodica, posao, inicijativa, organizacija, logistika, okupljanje, rad i naravno, red večno zamršene regionalne politike i problema koji je čine tako dinamičnom koliko i punom izazova, ali i prepreka za mirnu budućnost generacija ljudi sa ovih prostora.

„Mi sa Balkana ovde svi lepo funkcionišemo, niko se ne svađa, nema problema, ne slažemo se možda oko politike ali nema mržnje, svi lepo razgovaramo, dođi ovde i ja ću razgovarati sa tobom“.

Ja sam znao da ću ponovo doći, ali prija vam da čujete ohrabrenje druge strane. Voleo bih da sam u tom trenutku obratio pažnju na sve što mi je rekao, ali dok je govorio dugo i detaljno, meni je pažnju odvlačila kolona lepih automobila iza njega, iz kojih su izlazili ljudi iz celog sveta. Bogatstvo različitih kultura, jezika, tradicija, muškarci i žene u finim odelima ili nacionalnim nošnjama, sve na jednom mestu. Dok je on govorio, kod mene u glavi se u pauzama maksimuma pažnje koju sam mogao da posvetim njegovom govoru, odvijao dijalog sa samim sobom.

„Ova je iz Ugande, Marion (moja omiljena cimerka iz vremena dok sam studirao u Engleskoj, prim. aut.) liči na nju. E, a ovo su garant neki Danci, kako su svi visoki i lepi kao oni putnici na mom prvom letu za Kopenhagen, a nešto se baš i ne smeju puno – ma da, Danci sto posto“.

Na sreću, kasnije sam se setio fragmenata razgovora sa predstavnikom Kuršumlije u tom zauzetom hotelu. Ili barem njegovih, za mene, najvažnijih poruka, koje su se uglavnom svodile na podršku i ohrabrenje.

Jedna drugarica koja je studirala psihologiju mi je davno rekla kako najviše pamtimo ono što nas zanima, uzbuđuje ili plaši.

Nažalost, nisam bio dovoljno dobar slušalac da zapamtim ono što je njemu verovatno bilo važnije, ali dobro pamtim vreme i strast koje je uložio u svoju priču da znam da je bilo puno toga što je njemu bilo posebno važno da kaže.

Nisam ni sa kim otišao na ručak tog dana, jer taj hotel nema ručak za svakog.

Prethodne noći sam slučajno, ne pitajući za cenu, popio espresso martini koji je koštao 20 dolara.

Dovoljno da znam da ću ručati negde drugde. Završio sam kao i mnogo puta ranije u „7-Eleven“ prodavnici sa nekim testom, nenaspavan i naduven od količine kafe iz kesica u hotelskoj sobi, ali sam barem video Belu kuću uživo i shvatio da ideja o zajedništvu i pomirenju nije potpuno napustila baš sve naše ljude.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.