U Beogradu napreduju oni koji muljaju i varaju

Ni moja supruga nije rođena u Beogradu. Došla je ovde iz Kruševca kao devojka da studira. I ona se brzo prilagodila. Posle par godina niko više nije znao ni pitao odakle je.

Mnogi su uspeli u ovom gradu jer vas on prihvati i prigrli. Niko ne vidi razlike među onima koji su ovde rođeni i koji su ovde došli. Možete bez straha da kažete ko ste i odakle ste. To je ono što volim u ovom gradu. Svako ko dođe u ovaj grad veruje da može da uspe ako radi pošteno. To verovanje se danas izgubilo. Treba ga povratiti.

Ali postoje stvari koje se vide. I koje nam se ne sviđaju.

Gledamo na jednoj strani prljave i propale parkove, zelene površine, ulice, hodnike i fasade naših zgrada, bahato parkirane automobile jer javne i komunalne službe kažu da nemaju para, iako stranački zaposlen kadar u tim službama više nema gde da stane. Gledamo po celom Beogradu bogate političare koji sede u skupštini, vladi, agencijama, fondovima, opštinama, dok na drugoj strani vidimo zabrinute roditelje koji ne znaju kako da deci objasne zašto ne mogu da ih pošalju na letnji kamp jer su sve pare potrošili na udžbenike za školu. Gledamo penzionere koji obilaze prodavnice u nadi da će naći šećer ili brašno jeftinije za 10-20 dinara da bi unucima kupili poklon za Novu godinu.

Na jednoj strani gledamo divlju gradnju za koju građevinari ne plaćaju ništa i građevinsko zemljište kako se poklanja bogatim investitorima. Na drugoj strani firme koje plaćaju sve moguće poreze, doprinose i namete, i strahuju da li će sve platiti na vreme da im na vrata ne zakuca neka inspekcija ili izvršitelji. Da li će im doći komunalni policajac i brutalno ih odvući dok na ulici prodaju lubenice.

To su razlike koje svi vidimo i osećamo. One nisu posledica spontanog razvoja događaja, ponajmanje dejstva tržišta, niti su nastale u poslednjih par godina. One su posledica činjenice da političari zajedno sa tajkunima rade na štetu svih nas. Umesto u korist svih nas. U Beogradu napreduju ljudi koji znaju da muljaju i varaju, a stagniraju ili propadaju ljudi koji žele da žive pošteno.

Beograđani ne traže da im grad reši sve probleme. Oni znaju da uspeh zahteva naporan rad. Ali ne žele da njihov novac troše nekompetentan stranački kadar u javnim i komunalnim preduzećima i organima grada. Oni žele da im se država skloni s puta tamo gde ne treba da bude i omogući fer-plej za sve koji pošteno žele da žive od svog rada.

Ja sam se uključio u politiku pre tri godine.

Uključio sam se kada sam shvatio da se stvari neće promeniti same od sebe, već da moram ja da ih menjam. Deset godina sam učestvovao na protestima i šetnjama, čekajući da padne Milošević. A onda sam se 12 godina nadao da će neko drugi umesto mene promeniti ovaj grad i ovu zemlju da bi sprečio da se neki novi Milošević ponovo vrati. Nije se desilo.

Izvod iz govora potpredsednika DJB sa predstavljanja Tima za Beograd