U Beogradu nema spomena ni ulice žrtvama Jasenovca

Ovaj tekst je veoma redak i vredan doprinos pokušajima stvaranja kulture sećanja koja kod nas ne stanuje.

Kada, kao u našem društvu, postoji višedecenijski snažan pokret potiskivanja sećanja, onda se kultura sećanja doživljava kao jeres, kao pokušaj podrivanja društvenog uređenja, ili nešto još gore.

U Srbiji, koja je dala ogroman broj žrtava, ne postoji memorijal posvećen srpskim žrtvama. U Beogradu ne postoji spomen-obeležje, ulica, trg ili ćošak koji nosi ime recimo, Žrtava Jasenovca. Nažalost, mi jasenovačke žrtve najčešće spominjemo u dnevnopolitičke svrhe.

Vaša rečenica: „Sada znam da su srpski Beograd i hrvatski Zemun aktivno i veoma uspešno sarađivali sa Nemcima na konačnom rešenju jevrejskog pitanja u II svetskom ratu“ moraće da natera poštovaoce lika i dela Milana Nedića kao i druge da se odluče šta je za njih manje bolno. Da prihvate aktivnu saradnju Nedićeve Srbije i Pavelićeve Hrvatske ili da prihvate odgovornost Nedića za stradanje Srba, Jevreja i Roma u logorima Judenlager Semlin i Anhalterlager Semlin.

Na prostoru koji danas nazivamo Staro sajmište, o kome i vi piše, nalazio se Judenlager Semlin. Mesto strašnog, nepojamnog stradanja velikog broja Jevreja za vreme Holokausta u Srbiji. To je jedino stratište takve vrste u Evropi, koje nije, ni posle bezmalo 80 godina, postalo memorijal, niti je obeleženo.

U Srbije je bio Holokaust i ne mogu se sakriti tragovi zločina Milana Nedića. Uzalud je potiskivanje sećanja. Naše društvo, nacionalne institucije i intelektualna elita to moraju da shvate. Istorija se ne može prekrajati niti ulepšati.

Autor je član Jevrejske opštine Zemun