U čast našeg Džoa

Zora je. Kao i bilo kojeg drugog dana sa balkona posmatram kako sunce gubi nevinost, dok je dole na zemljinoj podlozi, u Karađorđevoj ulici, stanje stvari ipak nešto neuobičajnije nego prethodnih godina.

Iz kaldrme u poprečnoj ulici, koja je pre više od sto godina uklesana, ovog jutra isijavaju drugačije boje. Ona spokojna, tamnožuta nijansa se izgubila u potpunosti.

Fleke boje višnje, sa dozama intenzivne crvene su preuzele primat. Ova promena se ne uočava samo vizuelno, nego i miris u svakako odvajkada zagađenom vazduhu je danas dobio dodatnu tešku i oporu notu.

Ovo posve zabrinjavajuće zapažanje prekida zvuk cepanja tkanine. Pomislih jedne hlače manje-više, lako ću pronaći slične na Zemunskom buvljaku u nedelju.

Naime, u pokušaju da pojmim zbivanja iz spoljašnjeg sveta totalno sam zaboravio na svog dobranog haskija Baka, koji nije dobio svoj doručak.

Oduvek voli da se igra grubo, što je meni takođe simpatično. Ono što mi nije simpatično su prosuti zubi na beogradskim pločnicima.

Ti zubi su nekome mnogo značili, a jedan zamah metalnim oruđem čoveka pod oklopom ih je raspršio po usijanom betonu.

Jednom sam čuo negde da revolucija jede svoju decu. Tek sad sam shvatio pravo značenje tog izraza. Pošto deca gube zube zbog udaraca neosvešćenih oklopnjaka, ona nisu u stanju da svare turbulentna dešavanja.

Kad oni već ne mogu nju, onda revolucija njih proždre, onako halapljivo kao što Kale proguta boraniju. Ok, sad bi trebalo da mi je sve jasno.

Ali, opet nije baš onako kristalno jasno. Zbog čega je tek tako preko noći ljudski život izgubio na vrednosti? Šta se to pomerilo i gde?

Onaj koji je spreman da bahato primenjuje silu koja teoretski izvire iz naroda, mora biti isto tako spreman da kad tad dobije svoju presudu od tog istog naroda.

Svako nalomljeno rebro, svaka slomljena kost se moraju staviti na isti papir. Taj papir je ono što drži pobunjene duše solidarno na okupu.

Potrebno je još više solidarnosti, sada kada je otišao naš dragi Džo. Njegova snaga se ne može zameniti. Njegovi obrasci mišljenja se moraju usvojiti i preneti.

„Neka ovi mladi prave državu kakva im odgovara“ jedne su od poslednjih reči ovog večitog borca. Poslušaćemo te, čika Džo. Vrednosti koje krase jedno civilizovano društvo se moraju ponovo oživeti. Neka borba traje.