U čemu se prekardašilo

Pre nekoliko dana vratila sam se s jednog finog putovanja po Evropi, a kad to kažemo, mislimo na inostranstvo, jer Srbija je samo geografski na Starom kontinentu, i to joj je izgleda dovoljno.

A bila bi možda i srećnija da se fizički izmesti, u čemu bi mogli da nam pomognu Kinezi, nadaleko poznati po svojoj tehnologiji za premeštanje kuća i zgrada svih veličina uz pomoć „hodajućih mašina“. Ako mogu glomazni građevinski objekti, što ne bi mogle i male države.

Ako su nedavno jednu petospratnicu staru 85 godina uspešno premestili iz tačke A u tačku B za 18 dana, mogli bi možda za nekih 180 dana i našu Srbijicu da presele tamo negde na Istok, on je bar prostran. Možda bi tako konačno sve bilo u redu. Putuj, Evropo.

Dakle, u čemu se prekardašilo odmah po povratku s mog puta? Još se nisam kako valja ni raspakovala, a do mojih ušiju sa TV ekrana dopreše zastrašujuće činjenice o najavljenom novom zakonu o policiji.

Počev od zvučnih topova i elektrošokova, čija primena, istina, nije lišena „humanosti“, s obzirom na to da će biti pošteđene trudnice i srčani bolesnici (mada, ova „humanost“ može biti zloupotrebljena, o tome se izgleda nije razmišljalo, neko može da pribavi lažnu potvrdu o srčanoj bolesti, a žene mogu da krenu na proteste s umetnutim jastukom ispod haljine), do toga da ako se ovaj zakon usvoji, policiji neće biti potreban sudski nalog da vam uđe u stan.

U Skupštini smo imali priliku da čujemo naprednjačko tumačenje ovog „naprednog“ zakona. Dakle, zašto je dobar novi zakon o policiji? Evo kako to slikovito opisuje poslanik SNS-a, „da bi ljudi razumeli“. Nalaziš se na ulici i kriminalac ti prisloni pištolj na leđa. Primorava te da zajedno odete do tvog stana.

Na ćošku je policajac koji prati situaciju, sve je on snimio, ali, ne, on neće reagovati odmah zato što ima plan akcije, on tu kompoziciju kriminalac-pištolj-građanin prati sve do stana i tu nastaje ključni momenat zbog kojeg ovaj zakon mora biti usvojen.

Policajac upada u stan bez sudskog nal0ga, jer mu to novi „napredni“ zakon omogućava, savladava kriminalca, otima mu pištolj i spasava građanina i njegovu imovinu.

I taman sam se raspakovala, kad stiže nova vest, da će sporni zakon ipak biti ponovo povučen iz procedure usvajanja, očigledno zbog velikog pritiska javnosti i opozicije.

Ali, makar i da se definitivno u budućnosti od njega odustane, ostaje nam neizvenost s kojom živimo već čitavu deceniju, neprijatno iščekivanje – šta je sledeće? Kao i sa Starim savskim mostom.

Čak i da ga ne sruše ili ne izmeste na livadu, što je bizarno i skoro jezovito, ostaje činjenica da su to imali na umu. Da su to želeli.

Karakter jedne vlasti ne definiše samo ono što je uradila, već i ono što je upropastila, kao i ono što je propustila da uradi, ali i ono što je nameravala, a što je narod sprečio.

Kao što i jednu ličnost ne određuju samo dela, već i misli i ideje. Zato bi u biografije svih mrzitelja Starog mosta, počev od aktuelnog gradonačelnika koji je izjavio da izgled Starog mosta ne odgovara savremenom izgledu Beograda, moralo biti upisano: Hteo da ruši Stari savski most.

Tokom svog putovanja kroz južnu Francusku posetila sam srednjovekovni grad Karkason. Ono što je najlepše u gradu jeste tvrđava, inače najveća srednjovekovna tvrđava u Evropi, i stari kameni most sa 12 lukova koji vodi do njene glavne kapije.

Negde sredinom 19. veka francuska država je nameravala da sruši ovo utvrđenje zbog lošeg stanja, ali ga je sačuvao narod, predvođen tadašnjim gradonačelnikom i jednim piscem.

Kasnije je tvrđava stavljena pod zaštitu Uneska.  Što se tiče starog kamenog mosta iz 14. veka, sa 12 lukova, i njega Francuzi brižno čuvaju.

Nekoliko puta su se neki od lukova urušavali, a oni ih uporno i tvrdoglavo obnavljali. Čudan neki narod, ne voli da ruši mostove. Danas se ovaj most koji spaja Gornji i Donji grad i obale reke koristi samo za pešake i bicikliste, a godišnje njime prođe tri do četiri miliona turista.

Najpre sam ga sagledala sa drugog, novog mosta, i fotografisala, a onda krenula njime do tvrđave. I dva puta ga prešla, tek onako.

Možda da bih sebi dala vremena da pod stopalima osetim tih prohujalih 700 godina, jer drevnost okrepljuje, koliko god to zvučalo paradoksalno.

Drevnost koju možete da dodirnete povezuje vas s prošlošću uz svest o tome da su uvek postojali neki dobri ljudi koji su gradili, kojima je bilo stalo do lepote i do toga da ovaj prolazni život učine što ugodnijim.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.