Foto: freepik
Po profesionalnoj vokaciji sam sudija „parničar“ i sudim u predmetima iz građanske materije. Na primeru da pojasnim, ako vas neko uvredi i povredi vam čast pa zbog toga pretrpite duševnu bol, možete tužbom tražiti naknadu nematerijalne štete i tada će vam suditi sudija „parničar“.
Opšti ciljevi dekriminalizacije, tj. izbacivanja pojedinih krivičnih dela su u osnovi pozitivni i dovode do propisivanja manjeg broja krivičnih dela, a u državama gde ima manje zabrana i ograničenja, bolje se i slobodnije živi. Krivično delo uvrede ima dva vida i to privatna uvreda, koja nas ne interesuje, i javna uvreda, koja se vrši preko medija i predstavlja teži oblik ovog krivičnog dela zbog mogućnosti da je sazna širi krug lica.
Zagovornici dekriminalizacije ovog krivičnog dela verovatno računaju da će njegovim ukidanjem proširivati i u većem kapacitetu ostvarivati ustavno pravo „slobode mišljenja i izražavanja“ iz člana 46 Ustava Republike Srbije, sve pod pretpostavkom da su im motivi pozitivni, a ne sračunati na druge ciljeve. Sloboda izražavanja je svakako fundamentalno ustavno pravo za funkcionisanje demokratskog poretka i treba ga unapređivati, jer iz njega proizilazi i pravo na kritiku vlasti i nosilaca javnih funkcija.
Kritika nosilaca javnih funkcija, pre svega političara se može vršiti i uz izvesne uvredljive navode, jer praksa Evropskog suda za ljudska prava je takva da političari i javni funkcioneri moraju imati veći stepen tolerancije na kritiku od običnih građana. Kod totalitarnih država, na primer Staljinovog SSSR-a, građanin, preciznije podanik je uvek bio kriv pred državom, a ne država pred građaninom i zbog toga je Staljin hteo da stvori novog, boljeg čoveka.
Kako je taj projekat završio, svima je poznato. O totalitarnim državama, tzv. „levijatanima“, otuđenim silama od naroda, gde je kritika vlasti isključena, Andrić je sjajno pisao u svom romanu „Prokleta avlija“, u kojoj upravnik zatvora Karađoz kaže za zatvorenike, čitaj građane u totalitarnoj državi (parafraziram): „Svi ste vi krivi. Ako ništa drugo, majka vam je nešto ružno pomislila dok vas je u stomaku nosila.“
Kod modernih demokratskih država, stvari su obrnute i građani nisu krivi pred državom, već je država „kriva“ pred građanima, jer je država faktički servis građana kao npr. pošta. Zato u demokratskim državama građani kritikuju vlast, pa nekad i uvredljivo, uz dužnu meru opreza i poštovanja časti političara.
Nije obrnuto da vlast kritikuje građane, da ih uvredljivo omalovažava, posebno nezavisne medije koji predstavljaju javnost i glas tih istih građana, pa čak i kad narod zaslužuje kritiku. Vlast je dužna da odgovara na kritike, čak i uvredljive, argumentovano, ne uvredljivo, pa ili da obesnaži neosnovane kritike ili kod osnovanih kritika da koriguje političku praksu uz podnošenje ostavki kao mere odgovornosti u slučaju velikih i dokazanioh afera.
Da se vratimo na ustavno pravo i to čl. 46 Ustava koji predviđa slobodu mišljenja i izražavanja. To pravo nije apsolutno, već je relativizovano i ograničeno je drugim ustavnim pravima i slobodama. Član 46 stav 2 Ustava je predvideo da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih.
Član 19 Ustava između ostalog propisuje da jemstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava u Ustavu služe između ostalog i za očuvanje ljudskog dostojanstva.
Član 23 Ustava propisuje da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite. Član 25 Ustava propisuje da je psihički integritet nepovrediv i na kraju, u nadi da vas nisam ugušio pravom, treba pomenuti član 48 stav 1 Ustava koji propisuje „da se merama u obrazovanju, kulturi, i javnom obaveštavanju Republike Srbije, podstiče razumevanje, uvažavanje i poštovanje razlika“.
Iz svega iznetog možete zaključiti da sam izrazito protiv ukidanja krivičnog dela uvrede jer krivično delo štiti čast i dostojanstvo ljudske ličnosti i psihički integritet. Ukoliko bi se isto krivično delo ukinulo, a neko vas izvređa „na mrtvo ime“ putem medija, imali biste sužene mogućnosti odbrane.
Necivilizovane načine, ako vam kultura i pristojnost to dopuštaju, da i vi autora uvrede izvređate putem medija, što je ne samo nekulturno, već može povući određene pravne posledice.
Drugi necivilizovani način reagovanja na uvredu je karakteristika prošlih vremena, a ogleda se u tome da uvreditelju bacite rukavicu u lice i izazovete ga na dvoboj kao u carskoj Rusiji 19. veka, što je bio običaj u aristokratskim krugovima.
Pored kažnjivosti i rizičnosti ovog postupka, zbog promenjenih društvenih okolnosti možete takvim postupkom izazvati kod autora uvrede grohotan smeh, jer su se pojmovi časti bitno promenili u odnosu na carsku Rusiju.
U carskoj Rusiji, bar u aristokratskim krugovima, i duže zadržavanje pogleda na tuđoj ženi moglo vas je koštati glave. Kod nas nedavno, u jednoj kineskoj fabrici, kineski rukovodilac, iznerviran, šutnuo je jednog našeg radnika u zadnji deo tela i kada ga je radnik tužio, rukovodilac je bio iskreno zaprepašćen, što je radnik to shvatio kao uvredu a ne kao drugarsku kritiku.
Ostaje vam na kraju pravni put i to parnična tužba sa početka teksta, za naknadu nematerijalne štete zbog povrede časti i pretrpljenog duševnog bola. Dobićete po pravilu nevisoku novčanu naknadu, kao moralnu satisfakciju jer po našim pravnim teoretičarima sa tim parama možete kupiti neka materijalna dobra i tako ublažiti duševnu bol.
Na primer, možete otići u „Lidl“ i kupiti veliku količinu ćevapa. Na kraju, ta zaštita očigledno nije dovoljno efikasna jer parnični sudovi nisu dužni da vode računa o materijalnom statusu autora uvrede, tako da ako je on relativno imućan čovek, simbolična naknada koju je dužan da plati neće ga sprečiti da vas i ubuduće putem medija izvređa „na pasja kola“.
Autor je sudija
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
