U ime naroda

Posao u tom preduzeću za svakog zaposlenog je šansa ne samo da preživi, već i da uhvati korak sa očekivanim prosperitetom čitave varošice.

Ali takvo pregalaštvo pored poštovanja ljudi iz sredine u kojoj Todor živi, izaziva i ljubomoru dvojice lokalnih moćnika, načelnika Maksima, koji je šef policije, i predsednika opštine.

Pri tome ovaj dvojac bahato zloupotrebljava svoje funkcije, ponašajući se kao da su oni gospodari čitavog mesta, a sve žene u varošici tretiraju kao svoje vlasništvo.

A direktor Todor uz sve to ima i ženu lepoticu, Mariku, koju glumi jedna od najlepših žena bivše Jugoslavije, Savina Geršak.

Jedini ko u dramskom zapletu sa primesama gorkog humora pokušava da očuva tradicionalne patrijarhalne vrednosti, ko poštenje, dobrotu, čestitost i odanost ne želi da zameni za moralnu izopačenost novog doba je Todorov vozač Milutin.

On po cenu teškog stradanja ne dozvoljava da mu strah od partijskih i policijskih moćnika određuju šta je ispravno i normalno, suprotstavljajući svoju moralnu čistotu brutalnoj moći vlastodržaca.

Kada Todora uhapse, Milutin ostaje uz njegovu porodicu, ne dozvoljavajući ikome da sruši njegovu postojanu veru u nevinost sposobnog direktora kome se sa razlogom divi i koga poštuje.

Milutin je uveren da jedini razlog stradanja direktora Todora leži u sujetnom strahu lokalnih moćnika pred ugledom koji direktor uživa, čemu je pridodata želja da ga dodatno ponize brutalnim ucenjivačkim pritiskom na njegovu suprugu koja na sve načine pokušava da očuva svoju čednost.

Ali ljudi nisu onakvim kakvim ih svojim čestitim očima vidi Milutin.

Svi do jednog padaju pred ucenama partijsko policijskih moćnika da bi na kraju Milutin doživeo da ga i direktor Todor razočara svojom nespremnošću da se suoči sa izopačenošću sredine u kojoj živi.

Koliko je danas Milutina u Srbiji spremnih da poštujući postulate istine, pravde i moralnih normi, stanu u odbranu nečije supruge, sestre, ćerke, kadrih da tuđu porodicu požrtvovano brane kao svoju, ne plašeći se osvete obesnih moćnika?

Koliko je danas potomaka Karađorđa?

Kroz koliko srpskih srca danas teče krv Sinđelića?

Koliko damara otkucava u ritmu vojvode Mišića?

Koliko ljudi bi na raskršću svog života krenulo za majorom Dragutinom Gavrilovićem a koliko bi krenulo ka studiju Zadruge u Šimanovcima?

Taj odgovor nemojte tražiti na izborima, taj odgovor potražite kad stanete ispred ogledala.

Taj odgovor potražite kad u prevozu vidite da trudnici i majci sa detetom niko ne ustane, kad vidite da bahati vozač prođe kroz baru tako da isprska ženu i dete dok prelaze ulicu, kad kabadahije koje podriguju ispred lokalne prodavnice ispijajući pivo prostački dobacuju ženama koje prolaze sokakom, kad nekoj baki niko neće da stane na pešačkom prelazu pa joj još i trubi dok izbegava vozila.

Taj odgovor potražite dok ćuteći gledate kako seku lipu pod kojom ste prvi put poljubili neku devojku, kad poseku kesten pod kojim ste gledali zvezdano nebo maštajući kako da dohvatite taj iskričavi roj, kad vam bistru reku vašeg detinjstva gurnu u cev zarad profita, kad lagani lahor ustalasa zelene livade i brežuljke pokrivene rascvetalim voćnjacima koje će neko pretvoriti u deponiju jalovine a vi pognete glavu.

Srpska nasilna stranka, skraćeno SNS, na svaku institituciju u ovoj zemlji u poslednjih devet godina je okačila crveni fenjer.

Ostaje samo još da napredne dahije zastakle čitavu Srbiju, da je pretvore u jedan veliki šoping-mol u kome je sve na prodaju.

I čast i dostojanstvo i ljubav i porodica i ženska čeljad iz kuće i razdragani devojački smeh i voda, reke, zemlja i vazduh.

Dok ćuteći čekamo da licitator treći put udari čekićem u sto i oglasi prodaju svega, znajte da je udarac tim čekićem u stvari udarac u poslednji ekser našeg kovčega u kom čitav jedan narod živ odlazi u grob praćen razuzdanom vriskom sa Farme.

Pognute glave, ćuti narod čiji su preci prešli Albaniju i na Krfu vaskrsli iz mrtvih, koji su golim grudima probili Solunski front, koji su se na Bregalnici, Ceru i Kajmakčalanu razgraničili sa Bugarima i Austrougarima i svojim kostima omeđili granice srpstva.

A čekić čijim će se udarcem u sto oglasiti kraj, preteći visoko je podignut u vazduh.

Došli smo do svoga raskršća.

Na jednu stranu ide stranputica za nigde, osvetljena crvenim lampionima, koja preko Jagodine, Pinka, Farme, Zadruge i tabloida vodi do ambisa kog revnosno zidamo svojim ćutanjem.

Na drugu stanu je put kojim je ovaj narod išao vekovima sa putokazima koje su postavili Sveti Sava, knez Lazar, Đakon Avakum, Obilić, Sinđelić, Dragutin Gavrilović i milioni znanih i neznanih.

Možda će ipak umesto trećeg udarca čekića u sto lupiti ruka čoveka koji će istrgnuti malj iz ruke licitatora i viknuti:

„Ne dam više! Dosta je!“

Ali ako niste spremni da to bude vaša ruka, onda čekajte da umesto nje lupi čekić. I krenite ka ambisu. A ako raspalite po stolu, nek to bude onako muški kako treba. Udarimo tako da padne iz prve.

Da se pamti za sva vremena.

Da nikada nikome više ne padne na pamet da ponovi ovo zlo! Niti da ga brani i opravdava. Posle toga će čekić hiljade puta udarati o sto. Ali umesto prodato, taj udarac čekićem će pratiti one dugo čekane reči: „U ime naroda!“

Ali za to je potrebno da svako od nas ustane i podigne glavu!

Autor je član Demokratske stranke