U ime svih nas iz devedeset i neke

… koliko god svestranog znanja upijao o zlokobnim vremena iz poslednje dekade XX veka – uvek, ali doslovno uvek, u razgovoru sa starijim osobama, dobijem identičan odgovor: „Ne znaš ti ništa, nisi se tada ni rodio!“.

Moju generaciju, rođenu tokom devedesetih godina, navodno zovu „milenijalci“; drugim rečima, radi se o jednoj, u potpunosti, apatičnoj dečurliji, prepunoj nezainteresovanosti, pasivnosti i težnje ka nekom relaksiranijem životnom pogledu.

Ali, da sam đavo ovde u Srbiji nije umešao svoje kandže, ovo društvo bi takođe potpalo pod tobožnji uticaj tog takoreći „zdravog milenijalalizma“. Mada, na našu nesreću, moja generacija – baš ta koja je rođena kada se Zlo kalilo – postaće više kao jedno X-Men pokolenje, koje će non-stop zujati po društvenim mrežama, kao i njihovi vršnjaci širom sveta, ali će, umesto da kače na svoje zidove slike sa putovanja i festivala, stavljaće prostačke fotografije sa tribine i iz separea; takođe umesto da debatuje o nekim puko zabavnim i kulturnim trabunjarijama – oni će virtuelno jedni drugima oči da vade ko je kome više pobio, i koliko je ova druga strana slagala da ima mrtvih.

Naši heštegovi na Instagramu neće biti #aboutlastnight ili #foodporn, već će biti #kosovoisserbia ili #fuckusa. Upravo ta naša šizofrenija, koju tako bogougodno nasleđujemo od starijih koji „sve znaju“, ima jednu patetičnu dimenziju primitivno-seljačkog načina života u Srbiji, muteći ga sa talasima digitalnog sveta.

Zbog toga je gadno gledati animalno silovanje ćirilice po virtuelnim sokoćalima, misleći da se tako neguje srpski jezik. Zato će i naša putovanja po inostranstvu biti ispunjena patriotskim simbolima. Dušu ćemo dati, kada preko onog „Work&Travel“ odemo da crnčimo u daleku Ameriku, da stanemo ispod njihove zastave sa tri prsta.

Takođe ćemo paranoidno viđati u svim mogućim popkulturnim odjecima i proizvodima sublimirane poruke iskrivljenog sistema vrednosti koje potiču sa Zapada, ali ćemo isto tako, kao naši preci, paliti na taj isti Zapada da zaradimo lovu.

Doduše, ta generacijska apatija je kod nas izražena u lenjosti. Naše privatne, emotivne i, pre svega, egzistencijalne frustracije, pomešane sa političkim i ideološkim opredeljenjem, cureće niz Twitter lajnu, daveći neistomišljenike svojim stavom.

Tako da – kao što zapisah jednom – umesto da moja generacija, eto, jurca po svetu za seksom, kvalitetnom muzikom, mamurlucima i raširenim zenicama; ona će da juriša ka odbrani Kosova, ćirilice, pravoslavlja i nataliteta po društvenim mrežama.

Zato, u ime svih nas iz devedeset i neke, molim vas, pustite nas na miru.

Autor je novinar