U inat svima i uprkos svemu

Iz sasvim površnog saznanja o nedavnim zbivanjima u ovoj lepoj instituciji pitanje budućeg pretplatnika bi se moglo svesti na to: da li u inat Tasovcu koji je podneo ostavku ili Bradiću koji je u ulozi ministra taj čin primio dosta hladno i na izgled s dozom odobravanja ako ne i olakšanja (na prilično zaprepašćenje poštovalaca muzike i Filharmonije). Posle su, doduše ne naročito dugo, bile rasprave, pa nezaboravni koncert s rokerima (tu nije bilo sumnje, bili su za Tasovca, odnosno za sve ono čime je ostavku obrazložio), ali se dalje nije baš išlo, jer su ostavke podneli i direktor Narodnog pozorišta i Narodng muzeja što je, bar kako je javnost mogla da vidi, Bradić prihvatio u istom stilu. Kao da je reč o „sukobu ličnosti“ (direktora i ministra), a ne o očiglednom vanrednom stanju u uglednim (nacionalnim) kulturnim institucijama, ako ne i o krizi.

Ipak, osim toga – kome u inat, ima i još jedno pitanje: da li je ova „pozivnica na pretplatu“ slučajni slogan, recimo s idejom da se možda ozbiljnoj muzici privuče i nova publika koja je dosad baš nije rado slušala? Ili je reč o nečem namernom – novoj kulturnoj politici koja izbegava neke umetničke i elitističke kerefeke, obraća se publici „narodnim jezikom“ za koji su autori slogana uvereni da postoji (na primer umesto odmarati se, sad se samo „odmara“, sedi se kući, a ne kod kuće i mnogo toga drugog)?

Možda su i krenuli u tom preovlađujućem duhu nove kulturne politike, za primerom Guče, gde su organizatori ovogodišnjem festivalu trubača smislili slogan – „samo jednom se živi“. Time kao da su hteli da obezvrede trubu kao instrument, kompozicije, izvođenje i muzičare, što bi inače moglo biti prihvaćeno i zapamćeno mnogo duže nego „samo jednom“. Kao da su uložili krajnji napor da demantuju svaki tolerantniji prilaz ovom događaju i od ljudi koji su radije (bar dosad) išli na koncerte Filharmonije i pokažu da je u prvom planu ipak – lumperajka.

I kad se sad to sabere, nije li mogućno i logično zaključiti da Guča šalje poruku o tome da se ovde u Srbiji (valjda i svi Srbi) neguje nešto kao fanatizam, da se pije i igra kao da će sutra svi umreti. I da će, što je još upečatljivije, sve izumreti, kao što je izgleda izumrlo i ono što se u nekim zemljama, ali i u Srba, donedavno nazivalo kulturnom politikom ili sistemom vrednosti? Argument za to se mogao nazreti i u skupštinskoj raspravi o obrazovanju, protekle nedelje, kad se videlo da ovde sistem vrednosti, pa čak i učenja i znanja, može da bude stvar dnevne politike i da živi stvarno „samo jednom“ (do izbora) ukoliko nije reč o trajnoj vrednosti nekog vekovnog srpskog mita?

Svojom inovacijom Filhamonija kao da je bila na istoj duhovnoj razini, stavila je u prvi plan inat, kao najupečatljiviju osobinu Srba, mada nije jasno od kada, od koga, za koga i ko to upražvanja uporno danas i zauvek? Proizilazi da je u Srba sve iz inata, a dokle je to uverenje rašireno i uvreženo bilo je nesrećno uočljivo za vreme poslednjih ratovanja. Domaći političari, ratni huškači, pesnici, akademici, generali, ozbiljni ljudi i ko sve ne – uveravali su svakog stranca koji je ovde bio, zvanično ili nezvanično, da moraju ući u „psihologiju inata“, pa su mnogi to zaista i pokušavali. O tome svedoče razne knjige ozbiljnih stranih diplomata, novinara, političara i vojnika, vodile su se rasprave čak za okruglim stolovima, proučavala se prošlost, istorija i ko zna šta još, ali bez pravog shvatanja – šta je to inat. Posle su baš tako i pisali – inate, ne prevodeći. Sve do jednog kanadskog generala koji je ovde boravio kratko, nije uspeo da postane „naš“ niti „njihov“, ali je kad se vratio kući o tome za medije pričao. Rekao je da tako mistično pozivanje na inat nije ništa drugo do – odsustvo od svake realnosti. I dodao – najčešće na sopstvenu štetu.

Možda ni to nije tačno, ali ne izgleda baš tako blesavo ni „vojnički pravolinijsko“ i pojednostavljeno. Moguć demanti će ponuditi, uostalom, filharmoničari kad iznenada pridobiju sasvim novu publiku. Onu iz inata.