Baš takva je (valjda) reklama i poziv na pretplatu Beogradske filharmonije za narednu jesenju sezonu i, sudeći po tome, svako ko želi da se odazove pozivu morao bi da se upita (pretpostavlja se) ili bi to bar bilo logično: u inat kome i u inat čega bi trebalo da uživa u muzici?

Iz sasvim površnog saznanja o nedavnim zbivanjima u ovoj lepoj instituciji pitanje budućeg pretplatnika bi se moglo svesti na to: da li u inat Tasovcu koji je podneo ostavku ili Bradiću koji je u ulozi ministra taj čin primio dosta hladno i na izgled s dozom odobravanja ako ne i olakšanja (na prilično zaprepašćenje poštovalaca muzike i Filharmonije). Posle su, doduše ne naročito dugo, bile rasprave, pa nezaboravni koncert s rokerima (tu nije bilo sumnje, bili su za Tasovca, odnosno za sve ono čime je ostavku obrazložio), ali se dalje nije baš išlo, jer su ostavke podneli i direktor Narodnog pozorišta i Narodng muzeja što je, bar kako je javnost mogla da vidi, Bradić prihvatio u istom stilu. Kao da je reč o „sukobu ličnosti“ (direktora i ministra), a ne o očiglednom vanrednom stanju u uglednim (nacionalnim) kulturnim institucijama, ako ne i o krizi.

Ipak, osim toga – kome u inat, ima i još jedno pitanje: da li je ova „pozivnica na pretplatu“ slučajni slogan, recimo s idejom da se možda ozbiljnoj muzici privuče i nova publika koja je dosad baš nije rado slušala? Ili je reč o nečem namernom – novoj kulturnoj politici koja izbegava neke umetničke i elitističke kerefeke, obraća se publici „narodnim jezikom“ za koji su autori slogana uvereni da postoji (na primer umesto odmarati se, sad se samo „odmara“, sedi se kući, a ne kod kuće i mnogo toga drugog)?

Možda su i krenuli u tom preovlađujućem duhu nove kulturne politike, za primerom Guče, gde su organizatori ovogodišnjem festivalu trubača smislili slogan – „samo jednom se živi“. Time kao da su hteli da obezvrede trubu kao instrument, kompozicije, izvođenje i muzičare, što bi inače moglo biti prihvaćeno i zapamćeno mnogo duže nego „samo jednom“. Kao da su uložili krajnji napor da demantuju svaki tolerantniji prilaz ovom događaju i od ljudi koji su radije (bar dosad) išli na koncerte Filharmonije i pokažu da je u prvom planu ipak – lumperajka.

I kad se sad to sabere, nije li mogućno i logično zaključiti da Guča šalje poruku o tome da se ovde u Srbiji (valjda i svi Srbi) neguje nešto kao fanatizam, da se pije i igra kao da će sutra svi umreti. I da će, što je još upečatljivije, sve izumreti, kao što je izgleda izumrlo i ono što se u nekim zemljama, ali i u Srba, donedavno nazivalo kulturnom politikom ili sistemom vrednosti? Argument za to se mogao nazreti i u skupštinskoj raspravi o obrazovanju, protekle nedelje, kad se videlo da ovde sistem vrednosti, pa čak i učenja i znanja, može da bude stvar dnevne politike i da živi stvarno „samo jednom“ (do izbora) ukoliko nije reč o trajnoj vrednosti nekog vekovnog srpskog mita?

Svojom inovacijom Filhamonija kao da je bila na istoj duhovnoj razini, stavila je u prvi plan inat, kao najupečatljiviju osobinu Srba, mada nije jasno od kada, od koga, za koga i ko to upražvanja uporno danas i zauvek? Proizilazi da je u Srba sve iz inata, a dokle je to uverenje rašireno i uvreženo bilo je nesrećno uočljivo za vreme poslednjih ratovanja. Domaći političari, ratni huškači, pesnici, akademici, generali, ozbiljni ljudi i ko sve ne – uveravali su svakog stranca koji je ovde bio, zvanično ili nezvanično, da moraju ući u „psihologiju inata“, pa su mnogi to zaista i pokušavali. O tome svedoče razne knjige ozbiljnih stranih diplomata, novinara, političara i vojnika, vodile su se rasprave čak za okruglim stolovima, proučavala se prošlost, istorija i ko zna šta još, ali bez pravog shvatanja – šta je to inat. Posle su baš tako i pisali – inate, ne prevodeći. Sve do jednog kanadskog generala koji je ovde boravio kratko, nije uspeo da postane „naš“ niti „njihov“, ali je kad se vratio kući o tome za medije pričao. Rekao je da tako mistično pozivanje na inat nije ništa drugo do – odsustvo od svake realnosti. I dodao – najčešće na sopstvenu štetu.

Možda ni to nije tačno, ali ne izgleda baš tako blesavo ni „vojnički pravolinijsko“ i pojednostavljeno. Moguć demanti će ponuditi, uostalom, filharmoničari kad iznenada pridobiju sasvim novu publiku. Onu iz inata.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari