U mučionici medija: Lični stav profesorke iz Bora

Snimale su se deponije, zapuštene i napuštene kuće, danonoćno se izveštavalo sa terena, Borani su presretani na ulicama, pravljene su „sačekuše“ ispred stanova i kuća kako bi se dobile izjave sugrađana i komšija sve sa ciljem da se poveća broj pregleda ili tiraža. S druge strane, žeđ gledalaca i čitalaca za senzacionalističkim vestima doveo je do toga da više nijedna priča „ne pije vodu“.

Tužni, zbunjeni i bespomoćni čekamo epilog tragičnog događaja. I kao da to nije dovoljno, već nam razni analitičari, stručnjaci i jedan visoki državni službenik iznose svoja mišljenja o Vlasima koja se zasnivaju isključivo na predrasudama koje, poput mutnog stakla, onemogućavaju da se stvarnost sagleda na pravi način.

Bor je jedan od najinternacionalnijih gradova u Srbiji i regionu.

Od otvaranja rudnika bakra, 1903. godine, rastao je primajući u svoj zagrljaj sve koji su u njega dolazili radi rudarenja.

Prvo Francuze, Nemce, Čehe, Slovake, Italijane, Mađare, Grke… a nakon Drugog svetskog rata i ljude sa prostora bivše Jugoslavije.

Vlasi su oduvek bili blagonakloni prema svima ne mareći ni za veru, ni za naciju onih koji su u Bor došli „trbuhom za kruhom“ i ovde, zajedno, jeli „hleb sa sedam kora“.

Kao neko čiji su roditelji 1970. došli u Bor, ne mogu da dozvolim da bilo ko loše govori o mojim sugrađanima vlaškog porekla među kojima imam mnogo školskih drugarica i dobrih koleginica.

Često se pitam zašto se vrlo retko govori i piše o prelepoj okolini Bora, o preukusnoj hrani ovog kraja, o tome kako je lepo (ako ne i najlepše) vlaško kolo.

Pitam se i mislim da znam razloge koji nikako ne mogu da budu i opravdanje, naprotiv.

Oni koji poštuju prave vrednosti znaju da ljudsko zlo kao ni dobro nisu i ne mogu biti privilegija samo jedne nacije.

Autorka je profesorka iz Bora

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.