U načelu na tarabi, u pojedinostima – pa šta?

Crni dan za vrhove vlasti i njihove kabinete. Tada izlaze bgd-nedeljnici, ovaj, pak, slavljenik dnevno. Svi oni ih ispunjavaju strepnjom – reče to premijerka, kanda i predsednik, pa i njegova savetnica za štampu.

Prepadaju ih besomučnom kritikom. Njih, obvikle na umilni slavujski poj bgd-tabloida, na njihovu objektivnost i poštovanja dostojnu ljudsku i žurnalističku profesionalnost.

I, taj strah se odagnava i razblažuje popisom osamnaestak medija, a biva i više, što ga je baš pomenuta savetnica priložila kao dokaz neslućene medijske slobode, koje su naravno uzor svetu.

A mogu se dokazati i svakodnevnim porukama da je Srbija na svakom grafikonu uspeha u vrhu svega.

Kao i empirijskim istraživanjem.

Kakvo je, primerice, ono REM-a da u predizbornim furtutmama minutaža pojavljivanja opozicije na televizijama daleko nadmašuje sekundičice (kojima, uzgred, neki bogato i trguju, ubijajući tako srpsku sirotinju) obraćanja predstavnika vlasti i vladajućih partija.

Na šta se oni i ne žale, budući da imaju gledanost ne samo na ringlama boljih šporeta, već izgleda daleko više i na „smederevcima“.

Čudno je, međutim, zašto onda pomenuti „slavuji“ postaju zločesti, pa zagrakću na svaki kolegijalni medij sa onog savetničkog spiska.

I „šire“. I to kad god ovi „popisani“ (zli jezici kažu, nanišanjeni kako se srpsko-balkanski izgovara „targetirani“) i ozvaničeni kao ogledala slobode ispolje tu nezavisnost, profesionalnost i druge „epitete“ što kapljično nestaju i iz rečnika. Kao da ih – nema.

Te im tepa – tajkunski mediji. Logična pomisao je – to je zato da se ne uobraze.

Ništa od toga – sve gore rečeno je „perverzna inverzija“.

Čini mi se da je tako nešto – ko će to popamtiti kad ne prestaje da pijačarski priča, izgovorio baš Vučić – koji bi lako mogao biti i predsednik da mu se „tako ‘oće“ – objašnjavajući nečiju ili, možda, baš svoju jezičku bravuru.

Nije zainat, nego, baš ta formulacija dobro objašnjava ono osnovno što se s medijima (i o njima) ovde dešava. Pervertirana inverzija: postoji, načelno, kao, kao bojagi, kakva-takva moderna, EU-normativa za mahanje pred svetom. Ali u stvarnosti je nema.

Obično ima neku rupu, ili nema – podzakonski akt! Ima važnost narodne: i na tarabi piše. Što je važnije, i „mahači“ i hvalisavci neslućenom slobodom štampe to znaju. Ali, malo im je, pa dodaju amandman – pa šta?

U prilog ovoj tezi, u ovom „glasniku“, na ovaj Danasdan, bolje govore kolege. Hvala im!