U nedostatku dokaza

U opuštenom razgovoru, u skromnom ambijentu jednog njujorškog stana, Aleksandar Mandić razgovara 1987. sa piscem koji ponavlja ono što je već rekao za istu publiku, tadašnju jugo-televiziju nekoliko godina ranije, da ostaje ubeđen i nepokoleban u uverenju da je najveće dostignuće civilizacije – tolerancija.

Misao koja i u noćnom bdenju razbuđuje pitanjem: ako je tolerancija stvarno merilo civilizacije, onda bi to ovde mogao biti i povod opkladi: da li se živi na niskom stepenu civilizacije ili je „ta tolerancija“ kao merilo – samo preterivanje jednog zanesenjaka? U korist onog: nizak stepen civilizacije zbog odsustva tolerancije dokaz bi mogao da bude i podsećanje u istom razgovoru da je tadašnja jugo-javnost (socijalistička ili komunistička u modernom novogovoru političara) o staljinističkim zločinima čitala u prevedenim delima Solženjicina među „prvima u Evropi“. Najčešće su takve knjige kupovane u jednoj pomalo kultnoj knjižari gde se danas savremenim izdanjima otkrivaju „istine“ o zločinačkim namerama i delima većine nacija na svetu (najviše jevrejske i hrvatske) na čelu sa Sionskim mudracima. Što se nekako zgodno uklopilo u misao Brodskog o merilu civilizacije stepenom tolerancije koja prvenstveno podrazumeva i odsustvo bilo kakve diskriminacije, ali i u opis sadašnjice savremenog hrvatskog pisca Damira Karakaša u jučerašnjem vikend izdanju Danasa. Pomalo gnevno, ovaj mladi autor kaže da je u ovom delu „našeg“ sveta „… potrebno tek dva dana dobre propagande da se ljudi ponovo povampire i počnu klati po stanovima i kućama…“, što sigurno nije odraz ama baš nikakve tolerancije. I što sve ovo zajedno nije ni naročito bitno i može da liči na čangrizavost izazvanu nesanicom i – skrivenom emisijom Trezor.

Mada, stvari mogu i da se obrnu. Može da se dokaže da ovde postoji u načelu, u vrhu vlasti i opozicije naročito, dakle u političkom sistemu (što ne moraju da prate izdavačka delatnost i mediji) istinski visok stepen tolerancije. Najnoviji primeri su obelodanjivanje šta sve NEZAKONITO i kriminalnim delatnostima zahvaljujući poseduju razni biznismeni tipa nekadašnjeg visokog privrednog funkcionera kakav je bio Uskoković u elektroprivredi ili narkodileri kakvi su braća Šarić i uspešni čovek s nadimkom Omega. Između ostalog ovi Šarićevi imaju izgleda pola plodne oranice Vojvodine, što je valjda nekako nacionalna vrednost? Tome se može dodati i svakodnevno otkrivanje sve većeg broja ljudi koji su bogataši u pravom smislu te reči, a nikad nisu radili. Ministarka pravde se baš tim povodom lepo slika ispred impresivnog voznog parka s namerom da obraduje stanovništvo Srbije, posebno uboge iz narodnih kuhinja kojima stalno nedostaje hrana, da će sve to biti, kad se konfiskuje, lepi novi prihodi na sreću običnih ljudi.

Kad se sve to sabere ne može se poreći ovdašnji visok stepen civilizacije i, naravno, tolerancije prema sasvim određenim ličnostima i organizovanim grupama. Svi ti ljudi u vrhu politike za te kriminalne radnje su znali godinama (i sadašnja opozicija koja je ranije vladala Srbijom takođe), a sada se prave da su sve to nekako nedavno otkrili. Zahvaljujući politici, odlučnoj svakako, protiv organizovanog kriminala, korupcije i trgovine drogom. Kad to sve govore, obični smrtnici koji ih slušaju ne mogu da veruju koliko ih potcenjuju pripisujući sve uspešnoj politici unutrašnjih poslova, MUP dakle, Dačić, Vlada, valjda i BIA koja se pokazala izgleda dosta aktivnom sudeći po onome što se govori u krugovima pravnika u povodu izbora sudija. Slično je bilo i s „navijačkim grupama“. Pošto je mladi Francuz preminuo, u roku od dan-dva je saopšteno da ima oko hiljadu pripadnika nasilničkih grupa navijača. Objavljeno je sve kako se zovu, kakva imena imaju, pa se čak i javni tužilac oglasio da će ih „procesuirati“, što se nije dogodilo, naravno. Valjda nedostatak dokaza?

Mada se mora priznati da je nešto i učinjeno. Autorka emisije Insajder Brankica Stanković još ima policijsku pratnju, jer i dalje hoće da je ’likvidiraju’ ti što su u stanju nedostatka dokaza, a uhapšeni su i oni što su osumnjičeni za smrt mladog Francuza. Tolerancija prema ostalima je dakle i dalje na snazi što je apsolutni dokaz visokog stepena civilizacije srpskog društva po merilima jednog pesnika? Ako je to uopšte nekom bitno: em pesnik, em civilizacija, em tolerancija.