U nesaglasju sa ovom državom

Prva se zvala POLITIKIN ZABAVNIK i tu sam fascinaciju manje-više delio sa celom svojom generacijom.

Drugu ljubomorno čuvam kao najintimniji deo rane biografije koji mi je zauvek odredio sadržaj i kvalitet života.

To je pojava biblioteke džepnih knjiga iz oblasti umetnosti u izdanju Harija Abramsa – POCKET LIBRARY OF GREAT ART.

Leonardo, Mikelanđelo, Rembrant, Mone, Lotrek, Van Gog, Utrilo, Kle, Pikaso… uleteli su u moj već postojeći krug prijatelja koji su činili Vinetu, Miki Maus, Šilja, Ajvanho i Robin Hud.

Sve skupa, bilo je to društvo kome je nemoguće odoleti.

Napravio sam ovaj poduži uvod ne bih li došao do ključne konstatacije:

Žao mi je što sam deset godina stariji od Gradimira Smuđe, autora ovih divnih likova i priča kojima smo okruženi, što sam po toj vremenskoj logici ja njegov prethodnik i što sam samim tim uskraćen za ogromno zadovoljstvo da mi on bude uzor i da me u čarobni svet slika i slikara uvede njegova knjiga NIT UMETNOSTI. Zavidim nekim novim klincima na toj privilegiji.

Istorije umetnosti obično pišu teoretičari, istoričari umetnosti. Veliki je užitak kada vam taj vremeplov ponudi neko ko je i sam umetnik, takoreći insajder.

Gradimir Smuđa je u svoju priču o istoriji slikarstva uneo jedan plan koji obično nedostaje toj vrsti knjiga, humor i stvaralačku razigranost proisteklu iz dubokog razumevanja kreativnog procesa. A to znači da su mu vrata ka neuhvatljivom uvek malo odškrinuta.

Razumeti duboko i intimno sve tajne, sve lepote i muke kreativnog procesa najvažnija je pretpostavka u komplikovanom poslu kojeg se Gradimir poduhvatio – namotavanju ili odmotavanju NITI UMETNOSTI.

Dakle, žao mi je što nisam danas dete. Uz svu nostalgičnu ljubav prema džepnim knjigama iz serije Harija Abramsa, verujem da bi me ova Smuđina istorija slikarstva još lepše, ubedljivije i nežnije opredelila za život umetnika.

Što se odraslih tiče, profesionalaca ili ljubitelja umetnosti, znam da postoji pitanje koje nas muči već decenijama, a na koje nemamo pouzdan odgovor: Gde je zabasala likovna umetnost posle Maljeviča i njegovog crnog kvadrata? Šta ćemo ako nas konceptualna umetnost ne zadovoljava, ako nas novi mediji koji su se tako agresivno uvalili na teren likovne umetnosti čine ljutim ili tužnim i uskraćuju nam onaj neprevaziđeni užitak uz koji smo odrasli upijajući dela velikih slikara, vajara i grafičara.

Verujem da je Smuđa ovom istorijom slikarstva i izborom umetnika barem delimično nagovestio pravac kojim je post moderna umetnost mogla da krene, a nije. On je pre svega svojim slikarskim umećem i ogromnim trudom ukazao na nešto što savremenim likovnim kritičarima i istoričarima umetnosti uglavnom izmiče – nema i nije bilo velikog umetničkog dela bez zanatskog umeća.

Pamet i talenat svakako su neophodni, ali bez crtačkih, slikarskih, grafičkih i skulptorskih zanatskih veština – džaba sav trud.

U prirodi je ljudskoj da se dive i klanjaju onima koji umeju nešto što je većini nedostupno. To je linija koja odvaja umetnika od običnog smrtnika.

Nažalost, gotovo svi savremeni umetnički pravci, upotrebom sredstava i alatki drugih medija, video tehnike i kompjutera, širom su otvorili vrata neznanju i manipulaciji. Nepodnošljiva lakoća stvaranja umetničkog dela učinila je zanat suvišnim i istovremeno lišila likovne umetnosti magije kojom su samo izabrani umeli da nas opčine.

Možda sam uzeo malo više prostora iznošenjem svog privatnog stava, uglavnom razočaran današnjim stanjem u likovnim umetnostima.

Možda to može kraće i jednostavnije: Smuđa je svojim briljantnim crtačkim i slikarskim umećem primenjenim u knjizi NIT UMETNOSTI skrenuo pažnju na to surovo osiromašenje koje smo decenijskim upornim radom pojedinih likovnih kritičara, galerista i agenata prisiljeni da prihvatimo.

Zato su ova knjiga i ova izložba toliko tačni i toliko važni.

Gradimir se nije slučajno prihvatio ovog posla. On je, naprosto, zbog svog talenta i zanata imao obavezu da nam pokloni ovakvu istoriju umetnosti. Zajedno sa koautorom, ćerkom Ivanom.

Zanat i njegova lepota preživeli su mnogo više u ilustracijama knjiga, u karikaturama i stripovima nego u galerijama. Možda je i to dovoljno, za sada.

Preselivši se u Toskanu Smuđa je sebi obezbedio fantastičnu privilegiju da mu život i profesiju ulepšavaju likovi kao Leonardo i Mikelanđelo. Beskrajno mu zavidim na tome. Kakvi likovi, takva i zemlja.

Strip u kome mi ovde živimo ima potpuno drugačije glavne likove.

Da im ne pominjem imena.

Siguran sam da ne pamtimo vreme kada su kulturne institucije, muzeji i galerije manje pripadali umetnicima. Potpuno su pod kontrolom takozvanih političara, za koje postoji mnogo primereniji izraz.

Zato nemojte napraviti grešku i poverovati kako je izložba Gradimira Smuđe u ovom muzeju rezultat ozbiljnog odnosa države prema umetnosti i slika naše normalnosti. Ona je, zapravo, greška u sistemu.

Smuđino delo je u potpunom nesaglasju sa ovom državom, društvom i stanjem u institucijama kulture.

Dok god je tako, nećemo se pomeriti kao nacija iz ove pećine u kojoj počinje Smuđina istorija umetnosti. Možemo samo da postavimo sebi filozofsko pitanje: Je li ta pećina poslednja faza jedne neuspele evolucije ili početak nove evolucije u Srbiji sa ambicijama da ovog puta budemo uspešniji.