U očekivanju 13. aprila, ili kako obezbediti brojnost skupa

Za sve nas koji učestvujemo u protestima od ogromnog je značaja da pomenuto okupljanje uspe, a ne da bude novi Vučićev trijumf. Zato bih želeo da se razmotre svi aspekti pripreme ovog skupa. Naravno, ja ne sumnjam da se ozbiljno priprema organizacija mitinga 13. aprila, u čemu verovatno učestvuju najbolji kadrovi opozicionih stranaka.

Treba istaći, pre svega, da niko realan ne može da veruje da bi Vučić popustio pred ultimatumom da pre 13. aprila prihvati dijalog sa protestantima u vezi sa izborima i svim problemima u društvu. NJegove poslednje poruke o tome su kategorične i tu ne treba imati nikakvih iluzija. Potpuno je jasno da je za njega odlazak sa vlasti pitanje života i smrti. Da li iko može da zamisli Vučića koji se posle pada sa vlasti šeta ulicama Beograda? Zato se on sprema da brani svoju diktaturu po svaku cenu. Najave okupljanja pristalica SNS-a pre i posle 13. aprila deluju zlokobno – setimo se samo Miloševićevog kontramitinga pri kraju njegove vladavine. Tada je, na svu sreću, izbegnut sukob širih razmera, a možda i početak građanskog rata. Ma šta mislili o Miloševiću, ne verujem da je on priželjkivao građanski rat, ali za Vučića se to ne može tvrditi.

Šta bi mogao biti najbolji rezultat 13. aprila za protivnike Vučićevog režima ? Neće sigurno podneti ostavke ni on, ni njegova klika. Kakav onda treba da bude ishod najavljenog velikog skupa 13. aprila, a da Vučić to ne bi proglasio svojom pobedom ? Pre svega, neophodno je da miting dobije veliki odjek u javnosti, domaćoj i stranoj. Osnovni rezultat ovog skupa bi morao biti kreiranje pobedničke atmosfere kod učesnika protesta, odnosno, gubitničke na suprotnoj strani. Vučić to ne bi otvoreno priznao, ali to bi se sigurno odrazilo na njegovo samopouzdanje i poljuljalo njegovu nepopustljivost. Psihološke posledice njegovog poraza 13. aprila bi sigurno nagovestile početak kraja ovog režima.

Da bi postigao opisani psihološki efekat 13. aprila neophodno bi bilo ostvariti osnovni preduslov -značajnu brojnost skupa. Vučić je opsednut prebrojavanjem učesnika demonstracija. Tu mu logističku podršku daje verni dr Nebojša Stefanović. U političkoj istoriji sveta nije zabeleženo da je predsednik jedne države tako precizno prebrojavao svoje neistomišljenike. Ipak, izgleda da taj njihov softver nije baš najpouzdaniji, jer kada je na protestu u Beogradu bilo vise desetina hiljada učesnika, dr Stefanović je brojao samo do 4200. Međutim, ako bi na skupu 13. aprila učestvovalo 100.000 ljudi, to bi teško moglo da se svede na 7500. U suprotnom slučaju, skup sa desetak hiljada učesnika bi bio totalni fijasko beogradskih demonstracija.

Masovnost jednog političkog skupa zavisi od vise faktora. Sigurno se osnovni uslov masovnog okupljanja odnosi na motivaciju učesnika. Pored toga, treba imati u vidu da masovnost okupljanja u velikoj meri zavisi od finansijskih i materijalnih mogućnosti organizatora. U tom pogledu, ne treba posebno isticati u kolikoj prednosti je SNS. Još veća njihova prednost je mogućnost ucenjivanja i zastrašivanja potencijalnih učesnika skupa ( u Srbiji vlada ogroman strah od gubitka posla).

U vezi sa prethodnim razmatranjem postavlja se glavno pitanje – kako ostvariti neophodnu brojnost skupa 13. aprila ? Većina metoda za masovno okupljanje ljudi je poznata iz dosadašnjih domaćih i stranih iskustava. Zato je teško osmisliti neki originalniji način za povećanje broja učesnika skupa. Međutim, najvažnija od svega je činjenica da ne bi smelo da bude problema sa motivacijom potencijalnih učesnika u okupljanju. Sigurno je da većina stanovnika Srbije nije zadovoljna svojim životom, a pre svega niskim standardom. U zemlji vlada ogromno siromaštvo, mnogo ljudi je bez posla, ili sa minimalnim zaradama nedovoljnim za iole pristojan život. Međutim, treba imati u vidu psihološki efekat zastrašivanja, jer se mnogi plaše da mogu izgubiti svoje bedne plate i penzije. Sigurno je da njih treba ohrabriti da se pridruže protestima. S druge strane, najlakše bi trebalo da bude angažovanje velikog broja ljudi koji nemaju ništa, ni plate, ni penzije, jer oni nemaju šta da izgube – njih treba probuditi.

U najavi 13. aprila se ističe da se očekuje da se očekuje dolazak ljudi iz cele Srbije. Međutim, teško je očekivati masovan odziv stanovništva izvan Beograda, pre svega iz materijalnih razloga. Kada bi organizatori skupa mogli da obezbede stotine autobusa (uz sendviče) na taj način bi sigurno dobili desetak hiljada učesnika. Naravno, tu se odmah može staviti primedba da bi bilo primitivno i nedolično kopiranje Vučićevog načina dovlačenja ljudi na mitinge, ali ne bi trebalo se stideti ni takvih metoda kada je u pitanje borba sa protivnikom koji ne preza ni od čega. Ipak, s obzirom finansijski kapacitet opozicije, o ovoj hipotezi ne vredi raspravljati. U ovoj situaciji, masovnost skupa 13. aprila mogao bi obezbediti samo Beograd.

Imajući u vidu vrlo kratak rok do 13. aprila, postoje samo dva velika „rezervoara“ potencijalnih protestanata – penzioneri i omladina. Beograd ima obe populacije u impozantnom broju. Što se tiče penzionera, teško je računati na njihov masivni odziv, iz vise razloga. Pre svega, iz bioloških razloga (zdravstveno stanje, slaba pokretljivost), a zatim iz psiholoških razloga (ukorenjeni strah od promena, podanički odnos prema svakoj vlasti).

Može se, dakle, zaključiti da je jedina realna mogućnost za obezbeđenje masovnosti skupa 13. aprila nalazi u učešću mlade populacije – studenata i starijih srednjoškolaca. Tu, pre svega, mislim na studente. Imajući u vidu demokratsku tradiciju beogradskog univerziteta od samog osnivanja, potvrđenu velikim protestima 1968. i 1997. godine, zar bi bilo nemoguće da se intelektualni i energetski potencijal studenata još jednom ne demonstrira 13. aprila? U tom smislu, od presudne bi važnosti bilo podizanje njihove motivacije za učešće na ovom skupu. Studenti bi morali shvate da bi uspeh okupljanja 13. aprila mogao da otvori novu stranicu u srpskoj istoriji i vrati i njima i svima nama nadu u bolji život u normalnoj Srbiji.

Autor je profesor Šumarskog fakulteta, u penziji i član organizacionog saveta Univerzitetskog odbora za odbranu demokratije 1997. godine