U očekivanju 3. aprila

Postojeća netrpeljivost između „prve“ i „druge“ Srbije zaoštrava se do maksimuma, tako da se među građanima širi strah od mogućih sukoba u državi.

Demokratski deo društva očekuje promene vlasti, dok se pristalice režima SNS-a nadaju da do toga neće doći.

Prema mišljenju nekih političkih analitičara, za promenu vlasti u Srbiji potrebno je ispunjenje dva uslova, prvi se odnosi na podršku stanovništva, a drugi na podršku „stranog faktora“.

Bez ispunjenja oba uslova ne može se dogoditi promena vlasti. U prilog ove teze navode se dosadašnja iskustva sa političkim promenama: za smene režima 2000. i 2012. godine zaista su bila ispunjena oba uslova.

Otuda se postavlja logično pitanje: Da li se za izbore 3. aprila mogu ispuniti uslovi unutrašnje i spoljne podrške za promenu režima u Srbiji?

U ovom trenutku, odgovor na postavljeno pitanje bi sigurno bio negativan, jer nijedan od uslova nije ispunjen.

Međutim, nije isključeno da se do 3. aprila ispuni bar jedan uslov, a možda i obadva.

Otuda bi bilo interesantno analizirati koji bi od dva uslova najpre mogao biti ispunjen?

Nema nikakve sumnje da u novije vreme raste unutrašnja podrška za promenu režima u Srbiji.

Tome su u velikoj meri doprineli ekološki protesti širom zemlje.

Međutim, ekološko osvešćivanje stanovništva nije dovoljno za obaranje Vučićevog režima.

Neophodno je da se u borbu za promene unese vise energije, povezane sa osećanjem da je vladavina SNS-postala neizdrživa.

Nedavni „Apel javnih ličnosti strankama i koalicijama demokratske opozicije“ obuhvata rezimiranu ocenu aktuelnog stanja srpskog društva: „Moralno posrnuće, političko i prirodno zagađenje, upropašćavanje kulturnog nasleđa i veličanje nukusa manifestacije su društva duboko ogrezlog u sveopštoj korupciji. Ako se proces uništavanja države, institucija, javne imovine, gradova i prirode najhitnije ne zaustavi, i sam opstanak zemlje, u ekonomskom, kulturnom, demografskom smislu, ozbiljno se dovodi u pitanje.“

Ovakva ocena podrazumeva i mnoge druge karakteristike režima SNS-a: kontinuirano kršenje Ustava Srbije, autoritarnu vladavinu jednog čoveka, dosledno sprovedenu negativnu selekciju na svim nivoima vlasti i upornu izgradnju kulta ličnosti.

Ako se posmatra podrška „stranog faktora“ za političke promene, za sada je očigledno da nje nema, jer Vučićev režim za sada odgovara velikim silama i na Zapadu i na Istoku. Vučić se tretira kao garant „stabilokratije“ (kao što je Milošević svojevremeno bio garant mira na Balkanu).

Međutim, podrška Zapada nije dugo trajala, jer je Milošević uskoro dobio titulu „balkanskog kasapina“.

Jasno je da je podršku Zapada Milošević izgubio zbog svoje bezumne ratne politike.

Otuda se postavlja pitanje u vezi sa tim šta bi mogao biti razlog da Vučić izgubi zapadnu podršku, tako da se „strani faktor“ angažuje za političke promene u Srbiji.

Ukoliko se prihvati teza da je za političke promene u Srbiji neophodno ispunjenje uslova unutrašnje i spoljne podrške, interesantno je analizirati sinergetski efekat ove dve podrške, u tom smislu kako jedna podrška utiče na drugu.

Skoro je izvesno da bi gubitak podrške Zapada bio veliki udarac za Vučića, što bi značajno doprinelo i opadanju unutrašnje podrške.

S druge strane, moguća je i obratna situacija, da SNS-u oslabi unutrašnja podrška pre odluke Zapada, što bi sigurno uticalo da Vučić brzo bude pušten niz vodu.

U ovako delikatnoj situaciji, Vučić je maksimalno angažovan u političkim odlukama i budno pazi da ne povuče neki pogrešan potez koji bi ugrozio bilo unutrašnju, bilo spoljnu podršku.

Unutrašnju podršku bi mogli da mu ugroze samo događaji u zemlji – pogoršanje ekonomske situacije, velika poskupljenja, a posebno otkrivanje korupcije u vrhu SNS-a ili kod Vučićeve rodbine.

Što se tiče događaja u inostranstvu – pogoršanje odnosa sa zemljama u okruženju, to za glasače SNS-a može biti samo pozitivno.

S druge strane, sasvim je suprotno kod spoljne podrške – nju bi mogle da ugroze samo pogrešni Vučićevi potezi u inostranstvu (pogoršanje odnosa sa zemljama u okruženju).

Događaji u zemlji strance uopšte ne interesuju. Što se Zapada tiče, Vučić može da gazi elementarne demokratske slobode i vrši totalnu uzurpaciju medijskog prostora do mile volje.

Treba istaći da u situaciji pred izbore ne samo da Vučić mora da pazi da ne povuče neki pogrešan potez, koji bi ugrozio unutrašnju i spoljnu podršku, već to isto važi i za opoziciju.

Kao što se ističe u pomenutom „Apelu“ da se stranke i koalicije dogovore oko zajedničkog predsedničkog kandidata koji će kompetentno predstavljati vrednosti savremene evropske Srbije i racionalno i odgovorno zastupati interese svih građana Srbije , promovišući univerzalne vrednosti suživota, saradnje, uzajamnog poštovanja i pomirenja svih naroda u zemlji i okruženju.“

Ovakva politika Srbije bi morala da ima podršku Zapada, koji se pribojava da bi dolazak opozicije na vlast mogao da ugrozi postojeću stabilokratiju (pomirenje svih naroda u zemlji i okruženju).

Zato bi u svim javnim nastupima opozicije moralo da se o tome strogo vodi računa.

Što se tiče unutrašnje podrške, opozicija mora da izbegava pretnje revanšizmom (u slučaju pobede nad SNS-om), već da uporno ukazuje na sve katastrofalne poteze režima, kao što je neviđena korupcija sa obećanjem plaćanja mlađim glasačima da će biti nagrađeni ukoliko budu podržali Vučića.

Autor je univerzitetski profesor u penziji