U potrazi za izgubljenim vremenom

Time se u odnosima sa većinom evropskih država Srbija vratila u bezvizno stanje, tj. tamo gde je i bila, pre gotovo 20 godina. Neko je rekao da je istorija učiteljica života, pa bismo shodno tome i mi mogli da izvučemo određene pouke iz skorije prošlosti. Ipak objektivno gledano, istorijske pouke su slaba uteha za sve kojima je bilo suđeno da žive na Balkanu krajem XX i početkom XXI veka. I zato neka ovaj članak bude mali doprinos potrazi za izgubljenim vremenom, ili bar pokušaj da se vreme koje dolazi ne troši uzalud.

Kakav smo profil vladaoca tražili u proteklih 20 godina? Na ovo pitanje nije lako dati precizan odgovor. Naime, jedni su hteli jaku ličnost i doživotnog dikatatora da zameni Tita, drugi su verovali u političkog mesiju i proroka, treći su skidali pretendente na srpski presto sa različitih grana porodičnog stabla jedine preživele srpske dinastije, četvrti su videli spas u tehnokrati i menadžeru reformi. U oblasti političkih ideja takođe je „cvetalo sto cvetova“. Tako se raspravljalo o tome da se umesto demokratskog višepartijskog sistema uvede bespartijski pluralizam, da država bude potpuno nacionalna ili pak potpuno anacionalna, da se dovedu na mirenje četnici i partizani koji su još u životu, da se restaurira monarhija ili, pak, da na vlast dođe Karađorđević koji bi bio predsednik republike. Sve u svemu „trista čuda“. A dovoljan nam je bio profil demokratski izabranog predsednika države ili vlade svesnog vremena i prostora u kome živi. Sasvim podesan za funkciju je bio moderno orijentisan političar koji bi stavio proces evropske integracije u centar svoje spoljne i unutrašnje politike, što su uostalom radili svi normalni, demokratski izabrani predsednici država ili vlada u savremenoj Evropi. Srpskim političarima, teoretičarima, analitičarima i ekspertima se priviđalo i javljalo mnogo toga, ali im je promaklo jedino svetsko čudo koje se javilo na evropskom kontinentu. Bio je to proces evropske integracije, odnosno namera da se u Evropi ljudima ne vlada samo na osnovu nacionalnog i verskog osećanja. Evropska integracija je doprinela stvaranju jednog višeg nadnacionalnog nivoa vlasti i svesti. Proces o kome je reč podstakao je evropske države da se ekonomski i politički ujedine, da ne ratuju i da se međusobno poštuju, da praktično ukinu nacionalne granice, da podignu životni standard stanovništva, da modernizuju i usaglase nacionalna zakonodavstva, da grade autoputeve, da razviju bržu železnicu, da bolje opreme škole i bolnice, da privlače strane investitore, da propišu ekološke standarde, da poštuju ljudska i prava manjina, itd…

U Srbiji je u proteklim godinama bilo i drugih interesantnih pojava. Uzmimo na primer fascinaciju dela srpske političke elite sa državama i vladarima drugih kontinenata? Koliko smo energije utrošili u gradnju zajedničkog pokreta sa siromašnim narodima iz čitavog sveta, vapili za savezništvom Kine i DNR Koreje i težili da se integrišemo sa Rusijom i Belorusijom sa kojima nemamo čak ni zajedničku granicu. A dovoljno je bilo da se osvrnemo oko sebe, i da vidimo kako ekonomske sile i istorijski utemeljene nacije poput francuske, nemačke, italijanske ili engleske teže da stvore zajedničku federalnu tvorevinu na evropskom kontinentu. Nismo razmišljali o tome zašto su narodi i države koje su razvijenije od nas došle do zaključka da ne mogu da opstanu same u savremenom globalizovanom svetu.

Primetno je bilo i to da je u proteklih 20 godina značajan deo srpskih univerzitetskih radnika ispoljavao težnju da projektuje razvoj Srbije u kontekstu propasti sveta. Tako je u društvenim naukama u Srbiji bila veoma zastupljena teza da će Amerika da se uruši, a Evropska unija raspadne. Sa propašću Sjedinjenih Država i Evropske unije nestaće i postojeći međunarodni poredak, tako da Srbiji ništa drugo ne preostaje nego da čeka razvoj događaja. Na pitanje kad i šta bi Srbija dočekala raspadom SAD i EU kao tvorevina zasnovanih na antičkoj i jevrejsko-hrišćanskoj civilizaciji i kulturi nije bilo preciznog odgovora. Verovatno bi se desilo nešto slično što i posle propasti Rimskog carstva. Srpski narod bi bio učesnik i žrtva vladavine haosa i verskog fundamentalizma u narednih šest vekova.

I evo tek sada, posle toliko godina „bačenih na smetlište istorije“ stigosmo i do podnošenja kandidature za ulazak u EU. Doduše naša kandidatura još uvek nije sasvim ozbiljna s obzirom na to da još nismo potpisali, niti sproveli u delo jedini međunarodno-pravni instrument koji služi za pripremu država Jugoistočne Evrope za ulazak u EU, tj. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP). Međutim, po svoj prilici članice EU su ohrabrile srpske zvaničnike da i bez potpisanog SSP-a podnesu kandidaturu o kojoj je reč. Zapravo, one su učinile politički gest kojim su želele da pokažu srpskom narodu i državi da zbog svog geografskog položaja i civilizacijskog i kulturnog nasleđa, Srbija ima rezervisano mesto u ujedinjenoj Evropi. Tačno je to da Srbija ima pravo da bude u EU, ali je na njoj da to pravo i ostvari. Autor ovih redova je ranije odbijao da licitira sa datumom mogućeg prijema Srbije u EU, jer on nije zavisio samo od nas već i od unutrašnjih odnosa u Uniji. Pri tome treba imati u vidu da sprovođenje SSP zahteva najmanje pet do šest godina. Ipak, orijentaciono utvrđivanje roka nije štetno pod uslovom da ono nije posledica slobodne procene jednog državnog funkcionera. Iza projektovanog cilja i roka treba da stoji ozbiljna stručna analiza i politički autoritet – predsednik republike, predsednik Vlade i lideri političkih stranaka u Skupštini Srbije. Ubrzano pristupanje Srbije EU, naime, zahteva široki konsenzus najznačajnijih političkih aktera. Samo bi u tom slučaju utvrđeni rok za pristupanje mogao da posluži kao pozitivan društveni stimulans i imao bi potreban politički kredibilitet.

Danas kada je ulazak u EU najvažniji cilj državne politike, zagovornici teza iz državne administracije i sa srpskih univerziteta: da pravoslavnim narodima nije mesto u Uniji, da Rumunija i Bugarska neće u nju ući ni za sto godina, da nam je potrebna strategija što sporijeg pristupanja Uniji, da nam nikako ne treba Ministarstvo za evropske integracije, ubrzano „odlaze po mišljenje“, „revidiraju stav“ i navlače evropski dres. Nekako me hvata nostalgija za proteklim vremenom, a i strah od budućnosti. Sa kim ću da razmenjujem misljenja? Da ne počnem da pričam sa samim sobom? Ipak, stara srpska poslovica kaže da će biti još posla i za mene, jer „vuk dlaku menja, ali ćud nikada.“

Autor je profesor prava Evropske unije na Evropskom univerzitetu u Beogradu

Prof. dr Slobodan Zečević