U potrazi za Zlatnim runom

Nedavna poseta Emanuela Baroza, predsednika Evropske komisije u ostavci, učinila je mit o hrabrim moreplovcima lađe Argo nikada stvarnijim. Poput jolškog kralja Pelije, koji je poslao Jasona u nemoguću misiju, Emanuel Barozo šalje Srbiju na neizvesnu i rizičnu avanturu u potrazi za Zlatnim runom EU. Nije, međutim, problem u evropskim nimfama koje omamljujućim pesmama opijaju političku elitu Srbije, već, rekli bismo, pogrešna ruta koju smo zacrtali, i na koju nas ovih dana navodi Barozo. Zlatno runo nikada nije bilo na Zapadu nego na Istoku. Pronicljivi briselski ideolog to mnogo bolje zna od prosečnog srpskog demagoga.

Zvanična i energična preporuka EK da se bojkotuje Južni tok iza sebe krije podmuklu poruku adresiranu mlađim članicama i zemljama kandidatima, pri čemu zagovarači bojkota u svoje vreme nisu imali ništa protiv gradnje Severnog toka, koji garantuje energetsku sigurnost Zapadnoj Evropi. Neophodnost usaglašavanja sa evropskim zakonima koje zahteva EK samo je izgovor za ometanje realizacije najvećeg energetskog projekta, na šta pojedine članice ipak nisu nasele, već su po hitnom postupku promovisale nastavak saradnje sa strateškim partnerom iz Rusije. Izjave mađarskog premijera Viktora Orbana i ministra Petera Sjarta nedvosmisleno poručuju protivnicima Južnog toka da konačno predlože alternativu u kojoj će njihova zemlja biti energetski nezavisna od Ukrajine. Grčka je ozbiljno zainteresovana da se uključi u Južni tok, čime se nameće ne samo kao partner, nego i kao alternativno rešenje eventualnom iznenađenju na severu Balkana. Sandro Goci, koordinator evropske politike za Italiju, smatra da je Južni tok strateški važan za EU, te da će Italija za vreme predsedavanja olakšati njegovu realizaciju. Konačno, i susret austrijskog predsednika Hajnca Fišera sa Vladimirom Putinom u dvorcu Habsburga otvara novu stranicu dveju imperija koje su nestale završetkom Velikog rata. Od ovog, verovatno istorijskog događaja, mnogi će imati koristi i to zna svako ko ume da čita istoriju.

Snažni uticaji evropskih lobija na Srbiju, koji ponekad imaju dijametralno suprotne interese i ciljeve, negativno utiču na dalje razvijanje bratskih i bilateralnih odnosa Srbije i Rusije, koristeći svaku priliku da oslabe vezu starih saveznika. Mora se imati na umu da nije samo u pitanju puko razvijanje i sprovođenje strateških ciljeva zemalja članica, već iznad svega privilegovano učešće u najvećim projektima, kroz koje bi se nametao vazalski odnos na tržištu. Zato se i ne treba čuditi otvorenim pretnjama zemljama potpisnicama koje šalje Ginter Etinger, evropski komesar za energetiku, koji usput daje sebi za pravo i da ih savetuje o nepogodnosti trenutka za pregovore sa Moskvom, ostavljajući nas u isto vreme bez odgovora zašto je to tako, osim, ako ne čitamo između redova: konflikt u Ukrajini nije sezonsko žarište, već podijum za nadmetanje velikih sila za ruku „Stare dame“, koja iskusno koketira sa moćnim udvaračima.

Opravdana briga javnog mnjenja u Srbiji provocirana je proteklih decenija neodlučnom diplomatskom inicijativom koja u raljama prekaljenih evropskih političara izgleda komično poput avantura Borivoja Šurdilovića u Frankfurtu. Najdžel Faraž, Lider Partije za nezavisnost Ujedinjenog kraljevstva, odavno je upozoravao političku javnost Zapadnog Balkana na sve opasnosti i zamke briselske administracije, ali je očigledno smetnuo sa uma da se Balkanci ne odriču tek tako ustaljenih navika, makar one bile i štetne po njih same. Spoljnopolitička strategija Srbije uporno se kalemi na diplomatsku školu socijalističke Jugoslavije, koja je navikla da u isto vreme uzima sve što može i od Zapada i od Rusije, što principijalno, po rečima Leonida Resetnjikova, nije ništa novo. Poznati analitičar, direktor moskovskog Instituta za strateška istraživanja i uticajni savetnik Kremlja, primećuje i da političari u Srbiji sede na dve stolice, što dugoročno nipošto ne garantuje uspešno održavanje balansa. Povremena neusaglašenost srpskog političkog vrha i po pitanju Južnog toka posledica je diplomatskog angažmana bez kristalno jasne vizije. Godinama unazad, od raspada Jugoslavije, svaki promašaj spoljne politike je prouzrokovala deplasirana strategija stare jugoslovenske diplomatije koja se, kao svojevrstan insajder Zapada, dugo snalazila u ulozi lidera Pokreta nesvrstanih. Spoljna politika zasnovana na staroj slavi nestala je raspadom Jugoslavije, što nije omelo vrhušku prve i druge Srbije, da kroz medijski slavoluk trijumfalno promovišu sve ultimatume kao ključeve integracija, poraze kao proročanstva konačne pobede, kao uspeh domaćih diplomatskih genija, čija su usta puna praznih obećanja i ničim izazvanog optimizma, na koji se, moramo i to primetiti, ne bi primio ni Homer Simpson.

Sistematsko kalupljenje Srbije u okvire EU transparentno se promoviše kao cilj koji nema alternativu, kao religija u koju, kako nam se čini, bespogovorno i dugoročno treba da verujemo. Diplomatski presedan koji favorizuje Uniju, veštačku i interesnu tvorevinu političke elite, lako može da marginalizuje Srbiju i dugoročno je udalji kao manje značajnog političkog činioca ugrožavajući i senzibilitet srpsko-ruskih odnosa, koji se gradio vekovima na zdravim i prirodnim temeljima. Ovo se trenutno vidi i kroz sve izričite zahteve evropske birokratije koji nam se u poslednjih petnaest godina nameću u kontinuitetu, a koji imaju za cilj strateško udaljavanje Srbije od Rusije kroz konkretnu i kratkoročnu akciju, od čijeg će eventualnog uspeha najviše koristi imati pojedine članice, njihovi predstavnici i interesne grupe u Briselu. Barozo i komesari Evropske komisije to jako dobro znaju. Treba da znamo i mi. Vreme je da poslušamo savet Zorana Đinđića: „Ako moraš da progutaš žabu, nemoj mnogo da je gledaš – progutaj je odmah. Ako moraš da progutaš nekoliko žaba, najveću progutaj prvu.“

Autor je jedan od osnivača Treće Srbije