U školi u Sečnju smo pevali Bilećanku

U vreme kada sam ja bio đak, učili smo matematiku, fiziku, istoriju, srpski jezik… U selu nije bilo ni popa ni crkve, pristojno se živelo. Sečanj je imao nadaleko čuveni rukometni klub, fudbalski i košarkaški klub, kulturno-umetničko društvo i niz drugih institucija.

Veliki broj učenika OŠ „Aleksa Šantić“ i Gimnazije „Vuk Karadžić“ postali su lekari, inženjeri, profesori… Njihovom obrazovanju nije smetalo što nisu pohađali veronauku i što je ogromna većina meštana bila komunistički i ateistički orijentisana. U školi smo, kao potomci hercegovačkih partizana, ponosno pevali Bilećanku.

Sečanj je danas gotovo opusteo, ali ima i crkvu i popa. Mediji izveštavaju da su meštani sa popom upali u školu i održali nekakvo bogosluženje. Upozoravam moje zemljake Sečanjce da Srpska pravoslavna crkva nije nikakva nacionalna institucija, već korumpirani dodatak svake vlasti.

Uz bespogovornu političku lojalnost svakome ko u Srbiji ščepa vlast, ona se više ponaša kao komercijalna korporacija nego kao religijska ustanova. Deluje kao privredni akter koji na tržištu svojim klijentima prodaje spasenje i od države traži da u toj ekonomskoj delatnosti ima monopol i da ne plaća porez. Zauzvrat, ispunjava sve naloge vlasti.

Ovih dana mnogo se govori o tzv. nemačko-francuskom predlogu za rešavanje odnosa Srbije i Kosova. Predlog je više nego nepovoljan za srpsku stranu, posebno što ne predviđa nikakve efikasne mehanizme za zaštitu prava Srba na Kosovu i Metohiji. Popovi, naravno, uglavnom ćute.

Autor je sociolog iz Zrenjanina

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.