U Srbiji i pravnici i ekonomisti mogu da budu psihoterapeuti

Polemišući sa mnom i gradeći svoju argumentaciju uglavnom pozivanjem na Strazburšku deklaraciju iz 1990. godine, on je izneo određene tvrdnje u vezi sa ovom deklaracijom koje pokazuju tendenciju jednostranog i nepreciznog tumačenja, ali i nedovoljnog poznavanja ključnih aspekata regulacije, te sam prvenstveno iz obzira prema čitaocima i javnosti, koji svakako ne bi trebalo da budu dovedeni u zabludu, i bila motivisana da nastavim ovu polemiku.

Kada je kolega Damjanac u svom tekstu citirao navedenu deklaraciju, propustio je da navede ključnu činjenicu da ona zapravo nije pravno obavezujući dokument. Strazburška deklaracija je usvojena na Evropskom kongresu psihoterapije u Strazburu i služi kao okvir za promovisanje standarda u oblasti psihoterapije, ali ne postavlja pravne obaveze koje bi ograničile nacionalne zakone. Razlike između pravnog i simboličkog dokumenta su očigledne, osim ako ne pokušavate svesno da ih zamagljujete kako biste podržali sopstvene stavove. Nacionalni zakoni, poput Nacrta zakona o psihološkoj delatnosti, imaju svrhu upravo uvođenja jasnoće i postavljanja standarda koje deklaracije, koliko god plemenite bile, ne mogu da pruže.

Pored toga, važno je naglasiti da regulacija putem Komore psihologa ne ometa stvaranje jedinstvene Komore psihoterapeuta kao što to kolega Damjanac tvrdi. U evropskim zemljama različite komore uspešno koegzistiraju i sarađuju, omogućavajući profesionalizaciju i jasno razgraničenje uloga. NJegov stav o navodnoj „monopolizaciji i haosu“ u ovoj oblasti ne samo da je neosnovan, već zanemaruje realna iskustva iz evropskih zemalja, gde slični modeli funkcionišu bez većih problema. Da li kolega svesno bira da ignoriše ove primere ili jednostavno nije upoznat sa relevantnim praksama? S druge strane on tvrdi da regulacija uvodi monopol i haos, što su međusobno isključivi koncepti. Da li, inače, možemo ozbiljno razmatrati stavove koji se međusobno potiru?

Tvrdnja da će drugi psihoterapeuti (npr. socijalni radnici, psihijatri) raditi „na crno“ naprosto nije tačna. Predloženi Nacrt zakona jasno definiše prava i obaveze psihologa-psihoterapeuta, dok drugi terapeuti mogu nastaviti da rade pod svojim specifičnim zakonodavstvom i licencama. Zaista ne vidim osnova za pretpostavku da će oni biti obespravljeni ili isključeni iz sistema. Kolegin izričit stav, s druge strane, mogli bismo posmatrati kao širenje dezinformacija koje mogu zbuniti čitaoce i izazvati neosnovanu paniku. Da li je zaista realno verovati da će Komora psihologa uzrokovati rad „na crno“ među profesionalcima? Ovakve tvrdnje deluju pre kao neosnovani strahovi lišeni bilo kakvih racionalnih osnova.

Istina je da Evropska asocijacija psihoterapeuta definiše psihoterapiju kao samostalnu profesiju, što je u skladu sa Strazburškom deklaracijom, ali je kolega Damjanac propustio da kaže da mnoge evropske zemlje kao što su Italija, Belgija, Danska, ipak svojim nacionalnim zakonima ograničavaju psihoterapijski rad na psihologe i lekare. Stoga njegova zabrinutost da to „dodatno gura Srbiju na samu ivicu izolacije od ostalih evropskih zemalja“, jednostavno nije opravdana.

U Srbiji je, primera radi, trenutno normalizovano da IT-jevci, pravnici, ekonomisti i druge struke uz nekoliko položenih ispita iz osnovnih psiholoških znanja na pojedinim privatnim fakultetima, mogu da steknu uslov da postanu psihoterapeuti. Nacrt zakona o psihološkoj delatnosti bi stoga uredio oblast psihoterapije za psihologe i uneo regulativu koja štiti korisnike, dok je istovremeno u skladu sa opštim evropskim standardima. Srbija može da razvije svoj pravni okvir koji osigurava visok nivo zaštite korisnika i doprinosi profesionalizaciji struke, a da pri tome ne krši međunarodne konvencije, već da ih podrži. Dalje, tvrdnja o obesmišljenju evropskih sertifikata nije zasnovana na činjenicama. Regulativa može uključiti priznavanje međunarodnih sertifikata i omogućiti psihoterapeutima sa tim sertifikatima da rade u Srbiji, uz poštovanje domaćih zakona.

Postavljanje pitanja o tome da li Komora psihologa ima sredstva za istraživanja je važno, ali je važno i napomenuti da se mnoge komore u svetu oslanjaju na saradnju sa akademskim institucijama i istraživačkim organizacijama. Komora psihologa može da razvije saradnju sa fakultetima i istraživačkim centrima kako bi osigurala validaciju psihoterapijskih pravaca na osnovu naučnih istraživanja, čime se stvara čvrst temelj za akreditaciju.

Stav kolege Damjanca da je njegova ranija u medijima izneta tvrdnja u mom tekstu pogrešno interpretirana, dodatno čini upitnim njegovo pristup u komunikaciji i medijskom nastupu. Ukoliko je citiran doslovno (što se može proveriti jednim klikom na moj prethodni tekst), kako je onda moguće da citat sopstvenih reči naziva nečijim „slobodnim tumačenjem“? Odbijanje da se preuzme odgovornost za sopstvene reči može se shvatiti ili kao znak nesigurnosti u sopstvene stavove, ili kao svesna manipulacija čitaocima. Nijedno od ovoga svakako nije u skladu sa etičkim standardima naše profesije. Ovakvo ponašanje može samo uneti nepoverenje i ugroziti kredibilitet stručne zajednice.

Ako neko i pored svega rečenog dalje nastavlja da zamagljuje granice između činjenica i ličnih interpretacija, onda se može postaviti pitanje da li je njegova stvarna namera zaista unapređenje struke kroz konstruktivan dijalog ili je glavni cilj postizanje određenog medijskog efekta. Posebno upitnim mogla bi delovati i njegova uporna potreba da psihoterapiju definiše i kao „vrstu umetnosti“. Ova tvrdnja ne samo da je proizvoljna, već je i fundamentalno netačna i ukazuje na nemogućnost uviđanja suštinske razlike između kreativnog procesa u funkciji nastanka umetničkih dela i psihoterapijske prakse zasnovane u većoj meri na psihološkim znanjima.

Psihoterapija, kao što je poznato, koristi strukturisane, empirijski proverene naučne metode kako bi pomogla ljudima.

Umetnička dela svakako mogu inspirisati stručnjake tokom primene psihoterapijskog procesa, mogu im proširiti vidike, možemo, čak, opisujući posao psihoterapeuta reći da njihova komunikacija, ukoliko je stručna, predstavlja metaforički umetnost delotvorne komunikacije, ali to svakako ne znači da je psihoterapija i vrsta umetnosti. Upornim insistiranjem na ovoj analogiji, ne doprinosi se profesionalizaciji psihoterapije, već se otvara prostor za relativizaciju i proizvoljna tumačenja koja mogu ugroziti integritet struke.

Psihoterapija zaslužuje ozbiljan i odgovoran pristup koji je utemeljen na nauci, a ne na proizvoljnim analogijama, demagoškim izvrtanjem činjenica i ostalim retoričkim trikovima. Nacrt zakona o psihološkoj delatnosti svakako predstavlja važan korak ka uvođenju reda i standarda u ovoj oblasti, dok tvrdnje pojedinaca više liče na pokušaj da se očuva haos koji koristi onima kojima profesionalizacija nije u interesu. Kao profesionalci, imamo odgovornost da se zalažemo za činjenice, a ne za romantizaciju stvarnosti. Psihoterapija može inspiraciju crpiti iz umetnosti, ali nikada ne sme postati improvizovana „umetnička forma“. Umesto proizvoljnih interpretacija, potrebni su nam zakoni koji štite kako korisnike, tako i samu profesiju od proizvoljnosti i relativizacija.

Autorka je psihološkinja i osnivačica Centra za psihološku podršku, psihoterapiju i edukaciju „Psiho ludens“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.