U Srbiji ima više ćirilice nego latinice

Olja Petronić i Zlatoje Martinov su 22. decembra Ministarstvu kulture i informisanja uputili kritike povodom ideje da se da prednost ćiriličnim izdanjima u nabavci knjiga. Pres-služba Ministarstva je 25. decembra odgovorila da je ćirilica pitanje kulturnog nasleđa, da su se na ćirilicu „obrušavali svi okupatori ovog naroda, a obrušavaju se i šovinisti širom regiona“, te da je ugroženost ćirilice „vidljiva golim okom“.

Ova diskusija se mora potkrepiti činjenicama ako želimo da u budućnosti imamo odgovornu jezičku politiku. Stoga, voleo bih da poštovano Ministarstvo i kritičari uzmu u obzir sledeće činjenice o izdavanju knjiga u Srbiji.

Prema podacima sa COBISS-a (dostupno svakome preko http://vbsw.vbs.rs/cobiss/), od 2000. do 2017. godine je u Srbiji izdato 305.036 knjiga, od kojih je oko 158.048 na ćirilici. Ćiriličnih knjiga je, dakle, čak 7,5% više nego latiničnih. Doduše, u kratkom periodu od 2008. do 2012. godine, latinica je zaista blago dominirala nad ćirilicom – 51,74% izdanja su na latinici (49.929 od 96.504 knjiga). Međutim, već od 2010. godine upotreba ćirilice ponovo raste, i u 2017 latinica zauzima svega 42,25% publikacija. COBISS je vrlo pouzdan i profesionalan servis koji dokumentuje sva izdanja u vlasništvu biblioteka širom Srbije, od Narodne, preko univerzitetskih i školskih do specijalnih. Tu su ne samo domaći autori, nego i prevodi stranih i naučnih dela. Do ovih podataka sam došao jednostavnim pretraživanjem po godinama, navodeći „srpski“ kao jezik, i „ćirilica / latinica“ kao pismo.

Ako ste pomislili da je čudno što trenutno ima više ćirilice nego latinice, podaci su još zanimljiviji kad se pogledaju malo starije publikacije. U periodu između 1960. i 1970. godine, knjiga na latinici je bilo 61,65% od ukupnih na tadašnjem srpskohrvatskom jeziku, a u periodu od 1980. do 1990. je broj latiničnih knjiga porastao na 68,1%. Već u periodu od 1990. do 2000. broj latiničnih knjiga je pao na 46,1%. Dodajmo na to trenutno stanje, i postaje jasno da je upotreba ćirilice porasla od raspada SFRJ.

Naravno, ove rezultate možemo uzeti uz rezervu, jer ostaje pitanje koliko je knjiga rashodovano, da li su biblioteke naručivale baš sve što se izda u Srbiji i sl. Međutim, s obzirom na to da je glavni zadatak biblioteka skupljanje celokupne književne građe, prvenstveno na srpskom (i ranije srpskohrvatskom), a potom i na drugim jezicima, sa sigurnošću tvrdim da ove cifre oslikavaju glavnu tendenciju. Ona je jasna – odnos ćirilice i latinice u izdavaštvu knjiga je preko dve decenije otprilike pola-pola, sa blagom prednošću ćirilice. Dakle, o nekakvoj značajnoj dominaciji latinice nema ni govora, ni u vreme Jugoslavije, ni danas.

Ako ministarstvo ima neka konkretna empirijska istraživanja kojim se vodi, voleo bih da ih prikaže široj javnosti. Koliko ja uspevam da nađem, takvih istraživanja o realnoj upotrebi ćirilice i latinice u izdavaštvu trenutno nema. Dok se ne utvrdi činjenično stanje, mislim da nema smisla voditi politiku koja se bazira na zapažanjima „golim okom“, za koje znamo da može biti varljivo. Utisak da latinica dominira se može stvoriti ako gledate isključivo izloge i javne natpise (mada o jeziku u njima nema nijednog empirijskog istraživanja). Ali, kao što vidimo, kad su knjige u pitanju – ćirilica je u blagoj prednosti.

Ostaje mnogo nerešenih pitanja. Zašto se ćirilica koristi više? U kakvim knjigama? Da li u nekim žanrovima ili oblastima dominira jedno od pisma? Koji bi mogao biti razlog za to? Da li pol, obrazovanje i godine autora imaju neke veze s tim? Iskoristio bih priliku da pozovem studente lingvistike i istraživače da se udube u tendencije upotrebe ćirilice i latinice, za koje verujem da su vrlo kompleksne. Tada možemo imati ozbiljnu i produktivnu diskusiju o ovoj temi.

Trenutno se postavlja pitanje šta to Ministarstvo želi da štiti i od čega. Ćirilicu od njenog već jakog statusa? Od propasti koja joj nije pretila čak ni u doba Jugoslavije? Ja lično nemam jak stav prema pitanju upotrebe ćirilice i latinice, i svakako mislim da je svaka diskusija o tome potrebna i zdrava, dokle god se vodi činjenicama. Iz predstavljenih podataka, biće da je priča koju non-stop slušamo o „propadanju ćirilice“ zapravo mit koji se decenijama vrti u javnom prostoru. A složićemo se da ne možemo voditi politiku baziranu na mitovima.

Autor je mlađi naučni saradnik, doktorand, Instituta za litvanski jezik