U Srbiji nema ni „građanske“ ni „nacionalne“ opcije

Do obrazloženja ove postavke može se doći analizom realne interesne fragmentiranosti društva. U Srbiji, za razliku od konsolidovanih demokratija, partije nemaju socijalno utemeljenje i ne predstavljaju realne interese relativno trajnih grupa unutar društva. Tako na primer (po nešto starijim podacima), za Konzervativnu partiju u Velikoj Britaniji glasa čak 75 odsto višeg i srednjeg sloja, a tek 25 odsto niže i radničke klase (koja će u 70 odsto slučajeva glasati za laburiste). U Nemačkoj će, na primer, za Demohrišćansku uniju glasati tradicionalniji, bogatiji i stariji Nemac, preduzetnik, a za socijaldemokratsku partiju radnik, primalac socijalne pomoći…

U Srbiji pak partije ne predstavljaju istinsku interesnu podeljenost društva, već njegovu simulaciju. Partije veštački stvaraju podele u društvu kako bi potom zastupale određene društvene grupe. Simulirana interesna podeljenost manifestuje se tako što se u svakodnevnom diskursu kao najvažnije podele na političkoj sceni ističu vertikalne, odnosno podele na naprednjake, demokrate, socijaliste, a pitanja koja dovode, moglo bi se reći čak i do „socijalnih rascepa“, jesu Kosovo i EU. I dok se „običan“ narod, ali čak i stručna javnost i intelektualci svađaju ko je u pravu, istinske interesne podeljenosti na političkoj sceni potpuno su drugačije. One su pre svega horizontalne i dele se na osi: nacionalno/lokalno, bogato/siromašno, politička elita/civilno društvo.

A da su interesne razlike pre svega horizontalne a ne vertikalne vidi se čak i u samim partijama. Veće su interesne razlike između običnog članstva i nižih rukovodstava sa jedne strane i vrha partije sa druge, nego razlike između rukovodstava različitih partija. Ove pravilnosti su čak pretočene i u pravila kao što je Zakon krivolinijskih razlika prema kome partijski prvaci teže maksimizaciji izbornog učinka, te svoja stanovišta približavaju prosečnom biraču, dok osnovni cilj partijskih prvaka nižeg nivoa jeste da utiču na partiju i na izbor kadrova (a uporište traže u partijskoj doktrini). Komplementarno ovome i Moris Diverže smatra da ima manje razlika između poslanika dve suprotstavljene partije nego između poslanika i aktivista iste partije.

I eto odgovora na pitanje da li se građanska i nacionalna opcija približavaju. Odgovor je ne! Ne zbog toga što ove opcije na političkoj sceni istinski i ne postoje. Postoje tek zameci ovih opcija, najpre u nevladinom sektoru, za koje lično sumnjam da će se neposredno preneti i na političku scenu. Njihova uloga ostaje tek na nivou mogućnosti izvesnog uticanja na postojeće partije.

Takođe je evidentno (dovoljno je posmatrati naš partijski sistem tokom zadnjih 10-20 godina) da je veliki broj partija radikalno menjao svoja uverenja i poglede na politiku. To ne znači da promena ne treba da bude i da su nepoželjne, ali one obično dolaze postepeno, a ne tako brzo i radikalno kao što se na našoj partijskoj sceni dešavalo. Iz ovoga proizilazi da je cilj partija vlast sama po sebi. Dakle, osvajanje vlasti ne posmatra se kao sredstvo kojim će stranka koja pobedi da sprovodi svoju politiku već kao krajnji cilj per se. Sve ostalo je stvar taktike. Da li će se stranka obojiti u više građanski ili nacionalni diskurs, zavisi prvenstveno od njihove procene koliko će glasača više pridobiti, a i od trenutne podele karata na partijskoj sceni.

Da li se onda vodeći političari zaista razlikuju u meri u kojoj je to predstavljeno javnosti? Sigurno ne. Među njima postoji više bliskosti nego što se pretpostavlja. U teoriji postoji i definicija cehovske saradnje među partijama. Poslanici različitih stranaka, na primer, lako će se dogovoriti o usvajanju odluke kojom povećavaju svoje beneficije. Dakle, niti su „nacionalisti“ baš toliki nacionalisti, a niti su „građanisti“ baš toliki građanisti. Zapravo ova podela je veštačka i ona postoji samo u terminološkom, odnosno govornom smislu, ali ne i u predmetnom (razlika između termina i pojma). Ako se napravi kompleksnija analiza značenja reči nacionalno (realiteti u stvarnosti na koje ovaj izraz ukazuje) i reči građansko i pri tome sagledaju karakteristike savremene politike, lako se dolazi do nalaza da su oba ova segmenta njen sastavni deo. Razlike postoje u stepenu zastupljenosti, ali su obe prisutne u savremenoj politici.

Neko će reći da ove opcije u stvarnosti i na političkoj sceni ipak postoje. Šta su na primer Dveri, Obraz (tvrđe varijante), koju politiku oličava DSS ili pak udruženje NSPM (mekša varijanta) sa jedne strane, a šta su recimo organizacije kao što su Fond za humanitarno pravo, Helsinški odbor, šta je Centar za kulturnu dekontaminaciju, šta je LDP itd. Zaista na ovom primeru reklo bi se da postoji polarizovanost na nacionalno i takozvano građansko (uz sve ograde i nepreciznosti koje ovakva dihotomija ima).

Ali, postoji nešto zajedničko svim ovim organizacijama. Prvo, nijedna od njih nije preduzeće niti stvara novu ekonomsku vrednost, a raspolažu solidnim budžetima. Drugo, sve ove organizacije bliske su i više ili manje otovreno podržavaju određene političke partije i ličnosti na političkoj sceni. Dakle, oni su oponenti ili podržavaoci diskursa koje partije lansiraju a što je neophodno za političku dinamiku (kao što je za vetar potrebna razlika u pritiscima). Na taj način dolazimo do zaključka da su podržavaoci i oponenti zapravo scena i publika koja (ma koliko to njima izgledalo čudno i neverovatno) zapravo konzervira političke partije i partijsku scenu i njihovo ponašanje. Partiji i političaru potreban je među intelektulanim krugovima koliko pristalica toliko i oponent, jer će tada biti u centru medijske pažnje. Drugi će o njemu govoriti, braniti, napadati ga… Ali sve vreme on je u centru pažnje.

Da li baš svi koji su javno aktivni dosledno veruju u ono što pričaju? Sumnjam. Onih koji zaista rade iz uverenja i koji su autentični malo je i njihov je uticaj verovatno beznačajan. U stvari, takvi najčešće smetaju, naročito smetaju partijama čiji su članovi, jer njihov „fatalizam“ biće mogući uzrok razdora kada rukovodstvo stranke (kome nije stalo do načela kao njima) odluči da formira koaliciju sa dojučerašnjim neprijateljima na političkoj sceni. Stoga, njihov najveći domet koji mogu da dosegnu su blogovi i komentari na sajtovima.

Konačno, na partijskoj sceni Srbiji jeste došlo do približavanja ličnosti i sada se već može govoriti o prelasku iz polarizovanog u umereni višepartizam, što počinje da liči na partijske sisteme konsolidovanih demokratija. Ali neispravno je govoriti o građanskoj i nacionalnoj opciji na način kako se to u našem dosadašnjem diskursu shvata, jer one i ne postoje u našoj politici. Postoje samo ličnosti, što je opet odlika još uvek nekonsolidovanog partijskog, pa i našeg ukupnog političkog sistema.

Autor je urednik portala SPOLU (Savremena politika i upravljanje)