U Srbiji nije teško biti komičar

Delovaće da vam se pravdam, ali ja se zaista nikada nisam trudio da nekog zasmejem.

Rečima čuvenog Džordža Bernarda Šoa: „Moj način zbijanja šale je da kažem istinu. To je najsmešnija šala na svetu“.

Da li vam je nekad palo na pamet da su najveći komičari sveta, skoro po pravilu, patili od depresije? Nabrojaću ovde samo neka od imena: Robin Vilijams, Džim Keri, čuveni Čarli Čaplin, recimo, kome se pripisuje izjava: „Volim da se šetam po kiši. Tada niko ne vidi da plačem.“

Da li je to iskoristio Alan Mur u „Nadziračima“, kada je pisao scenu u kojoj čovek odlazi kod psihijatra i počinje da se žali kako je sit ovog nepravednog i surovog života, i kako je uvek tužan. „Imam jednostavno rešenje za vaš problem“, odgovara lekar.

„Večeras je u gradu veliki klovn Pajaco. Idite na njegov šou, to će vas oraspoložiti!“

Čovek tada briznu u plač. „Ali doktore…“ procedi on jedva kroz suze, „Ja sam Pajaco“.

Od primitivnog humora na pijačnim tezgama i dvorskih luda u Srednjem veku, šireći se sporo po svetu uz pomoć cirkuskih kočija i klovnova, humor je konačno u 20. veku krčio svoj put preko televizijskih ekrana brže nego ikad.

Da li ste više preferirali komediju Benija Hila, ili ekipe iz Monti Pajtona, kao da nije bilo toliko bitno, jer smeh je bio univerzalna droga.

Sa druge strane, polako ali sigurno su na bini sve jače sijali začetnici novog talasa u „stand up“ komediji, moderni mislioci koji su svoj nastup zasnivali na socijalnoj satiri.

Gledati Džordž Karlina kako sa publikom deli svoje viđenje religije, i života uopšte, je i danas neprocenjivo iskustvo za mene.

„Dodali smo godine životu, ali ne i život godinama“ i sada zvuči kao da dolazi iz usta nekog filozofa, a ne običnog komičara. Ili njegov savremenik Dejv Šapel, koji na temu feminizma ozbiljnim glasom izgovara u mikrofon: „Ja ću vam reći zašto je feministički pokret propao. Zato što ga nije vodio muškarac.“

Ili jedno od najgenijalnijih viđenja naše političke današnjice, koje je dao voditelj Džon Oliver, kada je izgovorio ono čuveno: „Nekada smo slušali političare, i smejali se komičarima… Danas slušamo komičare, a smejemo se političarima.“

Svi oni imaju nešto zajedničko. Imaju britak, analitički um. I dobri su posmatrači.

Što se nas tiče, situacija je jednostavnija. U Srbiji zaista nije teško biti komičar.

Sve više razmišljam o Nušiću kao o hroničaru, ne komičaru. Ako pratite popularnu emisiju „24 minuta“, na primer, jasno vam je da je scenaristima samo potrebna olovka i papir kako bi beležili šta se dešavalo tokom protekle nedelje, i možda montažer da to upakuje u kratku video formu. Voila. Dobijamo savremenu srpsku komediju, naročito ako uzmemo u obzir da reklame nekad traju duže od same emisije.

I to je urnebesno.

Valjda sam se zato i ja usudio da ovog ponedeljka, na Dan šale, pričam u Nišu na temu humora i iskoristim priliku da u svom gradu obeležim ne godišnjicu, već godišnjicu i po od drugog izdanja knjige Anomalija (dobro, znam da nije baš neki jubilej, ali u našoj palanci je vreme ionako stalo).

Na pitanje novinarke, koja je najavljivala ovaj smešno-društveno-korisni događaj: „Šta biste zaista uradili, kada biste ugledali leteći tanjir“, jedino što sam u tom trenutku mogao da odgovorim bilo je: „Podigao bih palac.“

Ona se slatko nasmejala, iako sam ja bio mrtav ozbiljan.

Bernard Šo bi me razumeo.

Kada sam postavljao tizer za ovaj događaj, bez otkrivanja previše informacija na plakatu, momentalno sam dobio nekoliko poruka u inbox: „Radiš stend-ap?“ Hm. Hteo sam da napišem da se ja, zapravo, bavim društveno angažovanim humorom, ali zašto da ne…

Možda i ja mogu da budem stand up hroničar… Ovaj, komičar.

Na kraju krajeva, kada ću, ako ne za 1. april.

Zamislimo onda malu binu u zadimljenom lokalu, muziku sa klavira koja dolazi iz ugla… Dole u publici popunjeno tek nekoliko stolova. Odjednom, čuje se fanfare sa zvučnika. Svetla se pale i na scenu stupa moja malenkost.

„Dobro veče svima, prvi mi je put, pa budite nežni, što bi žene rekle. Hvala, hvala, kao da čujem aplauz Andrije Miloševića iz zadnjih redova.

„Ništa fensi, dakle, ništa specijalno večeras. Zapisivao sam nešto u svoj notes tokom godina, pa bih vam sada pročitao…“

(Nespretno listam notes na bini, dok mi se graške znoja pojavljuju na čelu; iz publike se čuje pivsko podrigivanje nekog od mužjaka, odmah zatim lupkanje štikli prema izlazu iz sale).

„Pa, da krenemo, draga publiko.

„Khm. Dokaz da RTS nema samo informativni, već i zabavni program, bio je i prenos iz hrama Svetog Save za vreme korone… Sećate li se?

Budimo odgovorni ispisano na ekranu tokom pandemije, dok u kadru 1000 ljudi u zatvorenom prostoru kusa iz iste kašičice. Fenomenalno!

„Kažu da je biznis godine – tržište audio knjiga. Taman možete da prođete jednu dnevno, dok tražite mesto za parking u Beogradu. S tim u vezi… Uskoro neće biti problema što se parkinga tiče, pošto se najavljuju leteći automobili kod nas. Parkiraćemo na krovovima novogradnji. Rešeno! (Čuje se tek poneko stidljivo kikotanje iz publike).

„Ženska prava se u Srbiji sve više poštuju… Tako je. Izborile su se da mogu čak sat vremena ranije da izađu s posla za 8. mart … Da odu kući, raspuste kosu, sipaju sebi čašu vina i na miru i bez stresa pripreme ručak za muža (dobijam već prvi aplauz).

„Šta još… Da. Doneta je odluka da Novaka Đokovića kandidujemo na sledećem izboru za Mis Sveta… Nijedna misica nije uspela da bude toliko apolitična kao on (tinejdžer u prvom redu se toliko zagrcnuo od piva, da mu je isto izašlo na nos).

„Neophodna nam je modernizacija školstva, neka nova lica. Valjda zato imamo ministarku prosvete koja je zagazila u osmu deceniju. A čim završe školu… Deca, ne ministri… Među prvima smo u Evropi po odlasku mladih iz zemlje, statistički gledano. U isto vreme nam je direktor Zavoda za statistiku takođe u osmoj deceniji života. Možda da osnujemo Ministarstvo za Metuzaleme?“

(Tajac. Ovo nije baš najbolje prošlo… Sigurno ne znaju ko je Metuzalem. Ionako fora nije moja, ja sam samo hroničar, sećate se?)

„Khm. Idemo dalje. Pričao sam danas sa kolegama, i znate li da zdravstveni radnici među prvima znaju kada će izbori? Jedino se tada u našem zdravsvu organizuju preventivni pregledi“.

(Publika se sada opet smejala, i ja sam ponesen atmosferom brzo nastavio).

„Kada smo već kod izbora… Ne znam zašto insistiraju na tome da ih nazivamo vanrednim, kada ih imamo češće nego redovne!“

(Debeljko rumenih obraza koji je bio sam za stolom se zacenio; uplašio sam se da možda nije dobio astmatični napad, ali sad nisam smeo da stanem… Jedino ako se onesvesti.)

„Molder i Skali najavili dolazak u Srbiju… Čuli da kod nas deca s fakultetima lepe plakate, na kojima su ljudi koji nemaju ni srednju školu (vrisak i aplauz koji je usledio je značio da sam na pravom putu da postanem solidan stendaper).

„Znate li zašto lekari piju viski? Zato što su ih učili da bromazepam ne valja, a pacijenti im svakako ne donose konjak….“

(Smeh se sada kao po inerciji pojačavao, umnožavao, dok sam ja nastavljao do prosipam hroničarske fore do kasno u noć).

Poklonio sam se i sišao sa bine. Veče je bilo uspešno. Videlo se to po reakcijama publike, koja je plakala od smeha. Bio sam zadovoljan svojim nastupom.

Jedini problem je bio taj, što su neki nastavili da plaču i onda kada su krenuli kući.

Autor je lekar i pisac iz Niša

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.