U strahu od građana i građanki

… danas se transformiše u širi pokret u kome je pitanje kome grad pripada, kako možemo da njime upravljamo po svojim potrebama, kako se uključujemo, pitamo i bavim svojim komšilucima, blokovima i krajevima najbitnije političko pitanje koje možemo da postavimo.

Ekipe brojnih političko-ekonomski interesnih grupa, često sukobljenih, nekad povezanih, uspele su da građane drže dovoljno daleko od pitanja koje utiču na život svakoga od nas, kako bi svoje poslove uzurpacije javnog dobra, podele političkog plena ili manipulacije institucijama mogle na miru da obavljaju. Vlast se svim silama, destrukcijom, pritiscima i podmetačinama trudi da odvrati građane od samoorganizovanja. Sa lako kontrolisanim medijima i sa instrumentalizovanim pravosuđem čini se da drže sve uzde u rukama i da nema šta bi moglo da im pokvari planove. Jer „svi su ionako isti“, jer i „ovi pre njih su isto krali“, jer „politika je blato“, jer „građani su apatični“, jer „nema ko“, jer „

Ali odakle onda toliki strah, odakle tolika pažnja posvećena svakome glasu otpora, svakom iole organizovanijem glasu kritike koji se usudi da funkcionere suoči sa njihovim delima? Za novinare i medije razvijaju se cele kampanje kako bi se etiketirali kao izdajnički poput N1 televizije ili Danasa. Tužbe, pretnje, praćenje i prisluškivanje za aktiviste, studente, novinare, građane… U ovom trenutku deluje da je vlast spremna na sve i da ni od čega ne preza, a deluje i kao da još uvek nismo ni videli ceo asortiman prljave igre koju su spremni da upotrebe za zaštitu svojih fotelja, a tako i za izbegavanje kriminalne odgovornosti za dela koja su se nakupila. To je čini se i prvi izvor njihovog straha.

Uprkos svemu, broj ljudi koji se udružuje i traži načine da se o našim gradovima ne govori samo kroz prizmu potencijalne zarade investitora bliskih vlasti, sve je veći. Tamo gde ima načina i gde se stvori prostor građani opovrgavaju epitete apatičnih i nezainteresovanih. Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd „radila je svim snagama da se taj prostor stvori i da se napravi mesta, ne da se politika približi građanima, već da shvatimo da smo mi i naši problemi, politika. Da politika nije rezervisana za ljude u odelima i skupim crnim kolima i kabinetima.

Organizujući proteste, peticije, tužbe ili prijave inspekcijama, razgovore ili diskusije videli smo da su građani zainteresovani i za pitanja od najužeg interesa u svojim krajevima, poput protesta zbog izgradnje pumpe u bloku 45 ili protiv gradnje na zelenim površinama u blokovima 44, 70a, 9a ili protiv gradnje na Miljakovačkim izvorima, ali i za ona na širem gradskom nivou kao što je borba protiv nelegalne gradnje na Savskom nasipu, odustajanje od naplate ulaza na Kalemegdan, nameštenog tendera za novogodišnju rasvetu ili brojna predizborna ili nelegalna raskopavanja grada, kao što su u parku Ušće ili na Kalemegdanu. Borili smo se na sve dostupne načine, od ulice, preko institucija, i kroz tu borbu videli da građani ne samo da nisu apatični, već su živo zainteresovani i spremni da se uključe u kontinuirano bavljenje svojim gradom. Ova spremnost i očigledno ogroman potencijal za političko delovanje, čini nam se kao drugi izvor straha vlasti koja zna da argumentima ne može pobediti.

Odgovor je ekipa bahatih nasilnika na vlasti spremila kroz novi talas destrukcije, lažnog predstavljanja i pritiska koji treba da unese zabunu kod građana. Na ceo asortiman dosadašnjih podmetačina, valjda kako raspolažu beskonačnim resursima građana koje koriste u svojim partijskim kampanjama, pokrenuti su sajtovi, sponzorisani profili na društvenim mrežama i u APR-u prijavljena udruženja građana sličnih ili istih imena kao postojećih političkih aktera ili čak lični lažni profili. Primer za ovako nešto je sajt zutapatka.rs ili udruženje građana „Ne damo Beograd“, iza kojih, po APR-u i drugim dostupnim podacima, stoje već provaljeni aktivisti SNS-a, na čelu sa Goranom Vesićem. Jedna od stranica koja širi govor mržnje kao svoj zvaničan sajt, recimo, navodi onaj pokreta Beli – Samo jako. Cilj je unošenje zabune kod birača, kao i nesigurnosti i razdora kod političkih aktera kroz lažno predstavljanje.

Iako ni ovi sajtovi ni profili na društvenim mrežama jasno nemaju veze sa pomenutim organizacijama, oni mogu uticati na javno mnjenje, otežati rad pokreta ili izazvati nepoverenje.

Iako smo u prošlosti mogli da vidimo nekoliko stranica koje su pozivale na nasilje, delile lične fotografije učesnika protesta i aktivista Ne da(vi)mo Beograd ili javnih ličnosti poput recimo Zorana Kesića, ovo je novina i za bot scenu čiji je do sada najveći uspeh bilo učešće lažnih lista zbunjujućeg imena „Patkica – Ne Beogradu na vodi“ na izborima u dve beogradske opštine oduzevši na taj način glasove opoziciji i tako doprinevši pobedi naprednjaka 2016. godine.

Da se nešto slično sprema i na beogradskim izborima potpuno je jasno. Gradske vlasti nemaju šta ponuditi građanima Beograda sem velikog iskustva u destrukciji, podmetačinama, lažima i prevarama. Sva je prilika da će to i biti okosnica njihove predizborne kampanje. U strahu od argumenata, u strahu od bilo kakve javne debate ili političkog sučeljavanja, u strahu od samoorganizovanja građana i novih neucenjenih i beskompromisnih političkih pokreta i aktera, vlasti ostaje samo zbunjivanje birača i destrukcija protivnika i oni to znaju.