Pre nekoliko dana obeležili smo tačno deset godina od 5. oktobra i promena koje su trebale da demokratizuju srpsko društvo. Svi mi koji smo želeli modernu, evropsku, emancipovanu Srbiju, sa gorčinom u ustima konstatujemo da su očekivanja izneverena i da nada sve više jenjava. Umesto hrabrih, stručnih i sposobnih, nakon 12. marta te 2003. godine, ponovo su u modi poslušni, podobni i neuki. Srbija je, istina, još uvek na pravom putu, ali spora, hroma i gotovo nesposobna da uskoči u evropski voz.
Tranzicija traje punu deceniju, a još se nismo transformisali, demokratija se pretvorila u kleptokratiju, modernizacija Srbije je izostala, ideali o kojima sanjasmo pretvoriše se u karikaturu. Revolucija je pojela svoju decu, spretni su se snašli i uzjahali, a umesto suštinskih promena, u svim sferama društva postoji samo privid da se nešto promenilo.
Tako je i u sportu.
Deset godina traju jalovi pokušaji da se srpski sport modernizuje i prilagodi novim društvenim okolnostima. Nažalost, bez uspeha!
A ništa lakše od toga! Samo je potrebno malo pameti i volje. Političke, pre svega. Evo, ovih dana je i aktuelna ministarka, po ko zna koji put, najavila donošenje novog zakona. O sportu, valjda. Videćemo.
Kad je već tako, valjalo bi podsetiti kako bi jedan moderan, evropski sistemski akt u oblasti sporta trebalo da izgleda.
Zakon o sportu trebalo bi da bude kratak, koncizan i precizan, da uredi suštinski važna pitanja vezana za razvoj i budućnost sporta u Srbiji, a da se ostalo uredi podzakonskim aktima. (Zakoni o sportu Slovenije, Bugarske, Rumunije i Hrvatske npr. imaju po 15 poglavlja ili celina, sa po 73, 75, 95, odnosno 102 člana, Španije 88, Litvanije 53, a Letonije samo 22 člana.) Ne postoji dobar zakon koji je preopširan i preobiman!
Sistem koji funkcioniše i daje rezultate u svetu je odavno prepoznat. Evropa ga je eksplicitno definisala 1991. godine kao EVROPSKI MODEL SPORTA. Osnova tog modela je partnerstvo između javnih vlasti i sportskih organizacija. Na toj ravnoteži se gradi sportski proizvod i sportski rezultat. Karakteriše ga piramidalna struktura i visoka decentralizacija. Vrhunski, takmičarski, rekreativni i amaterski sport su ravnopravno tretirani, kao i školski i univerzitetski sport i sport invalida.
Centralna tema zakona trebalo bi da bude savremeni model finansiranja sporta primeren našim uslovima. Država jednostavno mora naći načina (koji su svetu poznati!) da stimuliše privredu da investira u sport. Sistem poreskih olakšica za ulaganje u sport, javno-privatna partnerstva, posebni fondovi za razvoj sporta, obaveza da se deo prihoda od sportskog klađenja i drugih igara na sreću reinvestira u sport, da se deo prihoda od prodaje cigara i alkoholnih pića takođe usmeri u sport, da se deo od transfera profesionalnih sportista (koji će biti javni) vraća u sport kroz budžet, kao i svaki drugi oporezovani prihod iz sportske delatnosti, a da se prihodi iz dobiti klubova ne oporezuju – to je recept za spas, pre svih, nekomercijalnih sportova. Model finansiranja sporta u Sloveniji (i potpuna decentralizacija) odličan je primer ozbiljne državne podrške sportu. Uspeh novog zakona će ponajviše zavisiti od rešenja ovog pitanja.
Novi zakon o sportu mora biti potpuno usaglašen sa ostalim zakonima koji su u međuvremenu doneti (Zakon o privatizaciji, Zakon o udruženjima, Zakon o privrednim društvima, Zakon o stečaju, Zakon o denacionalizaciji, Zakon o investicionim fondovima, Zakon o porezu na dohodak građana…) u cilju efikasnosti njegove primene i opšteg saglasja sa evropskim zakonodavstvom.
Nacionalna strategija razvoja sporta morala bi biti doneta na dugi rok, i to kao akt Narodne skupštine kako bi bila obavezujuća za sva ministarstva u cilju što kvalitetnije indirektne podrške sportu od strane države. Nacionalna strategija odredila bi nameru države u oblasti sporta i projekciju onoga što se želi u budućnosti, čime bi se izbegle stalne improvizacije i voluntarizam u sferi upravljanja sportom.
Privatizacija sportskih organizacija i imovine trebalo bi da bude sastavni deo novog zakona o sportu. Polazeći od ciljeva privatizacije – priliv svežeg kapitala, povećanje ekonomske efikasnosti, jasni vlasnički odnosi i dugoročna stabilnost klubova, potrebno je opredeliti se za odgovarajući model koji će biti fleksibilan i koji će uvažavati sve specifičnosti našeg sporta. No, bez obzira na model za koji će se zakonopisac odlučiti, postoje važni elementi koje bi neizostavno trebalo implementirati u tekst zakona, a u cilju zaštite sporta kao važne društvene delatnosti: zaštita namene sportskih objekata kroz zabranu promene namene i zabranu otuđenja bez saglasnosti države, zabrana promene delatnosti sportskih organizacija, nemogućnost da u postupku privatizacije poverioci svoja potraživanja konvertuju u kapital kao trajni ulog (kako sadašnji ‘finansijeri’ klubova ne bi preko noći postali i budući vlasnici, a sama privatizacija izgubila smisao), potpuna transparentnost vlasništva izdavanjem akcija ‘na ime’ u cilju onemogućavanja raznih spekulacija i zloupotreba, kao i ograničenja u pogledu vlasništva – vlasnici akcija (isto lice ili povezana lica) mogu imati vlasnički udeo samo u jednom klubu u istom sportu i istom razredu takmičenja.
Takođe, od izuzetnog značaja će biti odgovori države na neka važna pitanja vezana za privatizaciju sportske imovine: Na koje sportove i klubove će se privatizacija odnositi? Koji model(i) će biti primenjen(i)? Ko će sprovoditi privatizaciju? Kako će se rešavati svojinska transformacija sportskih objekata? Kako će se privatizovati pokretna, a kako nepokretna imovina? Ko će i kako vršiti procenu vrednosti klubova? Kako odrediti vrednost ‘goodwilla’, kao specifične vrednosti kluba? Da li će biti podele akcija bez naknade i u kom procentu? Da li će biti privilegovane kupovine deonica? Da li će prodaja akcija biti tenderska ili aukcijska; da li će, eventualno, biti predviđena i dokapitalizacija kao oblik privatizacije? Da li će proces transformacije klubova iz forme udruženja građana u privredna društva biti imperativan ili će se klubovima nuditi mogućnost izbora budućeg statusa? Da li će rokovi biti kratki i kruti ili će se ići na prelazna rešenja i dugi rok? Kakav je stepen zainteresovanosti investitora za ulaganja u naš sport u sadašnjem društvenom trenutku? Kakva je kadrovska, menadžerska i, pre svega, stručna struktura u našem sportu?
„Stručnost umesto politike!“ Iskrena namera ili politički pamflet? Šta se iza brega valja? Videćemo uskoro!
Autor je stručni saradnik Centra za investicije i preduzetništvo
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
