U susret promenama Ustava

Osnovna primedba jeste da su one neusklađene s povesno dostignutim nivoom vladavine prava, konkretnije, nivoom jemstava nezavisnosti sudstva i tužilaštva.

Pomenimo protivrečno uređenje izvora prava, prevelik uticaj političkih grana vlasti na izbor pravosudnih organa, odsustvo uslova za izbor i razrešenje sudija i tužilaca, i uvođenje „probnog“ trogodišnjeg mandata za prvi izbor na sudijsku, odnosno tužilačku funkciju.

Ono što je naročito obeležilo našu savremenu ustavnost jeste opšti reizbor sudija i tužilaca (2008-2012) koji je trajno ostavio traga u njihovoj svesti da javna funkcija koju obavljaju nije stalna ni kada se ustavom štiti.

Vreme je takođe potvrdilo potrebu za promenom ustavnih odredaba o pravosuđu, i to zbog otvorenih pritisaka, pa čak i napada, istaknutih pripadnika izvršne i zakonodavne vlasti na sudstvo i tužilaštvo.

Naime, Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca, organi kojima je Ustav poverio da se staraju o nezavisnosti sudija i samostalnosti tužilaca, ne reaguju na ministre i poslanike predvođene predsednikom Republike koji se obračunavaju u medijima sa poimence određenim sudijama ili čak optužuju sudstvo, en general, za korupciju, a još češće javno prejudiciraju ishode sudskih, istražnih i predistražnih postupaka i/ili iznose stavove o bitnim elementima tih postupaka.

Ta populistička hajka na sudije, ali i tužioce, započela je 2017-2018. godine u vreme prvog pokušaja promene ustavnih odredaba u oblasti pravosuđa.

Bez obzira na uzavrelu retoriku, nekoliko verzija „amandmana na Ustav“, koje je Ministarstvo pravde tada sastavilo, završilo je na smetlištu istorije pod udarom domaće akademske i strukovne osude kojoj su se pridružili Venecijanska komisija i druga stručna tela Saveta Evrope.

Početkom ove nedelje Odbor za ustavna pitanja Narodne skupštine utvrdio je nacrt akta o promeni Ustava.

Za razliku od Predloga Vlade koji je bio podnet Skupštini krajem 2018. godine, od koga se ćutke odustalo, ovogodišnji Predlog za promenu Ustava prošao je ne samo prvu fazu revizionog postupka (potvrda Odbora za ustavna pitanja da je Predlog punovažan), već i drugu (odluka Skupštine da se usvaja Predlog da se Ustav menja) i ušao je u treću fazu (razmatranje i izrada akta o promeni Ustava).

Tek nam predstoji pomno čitanje nacrta tog akta i obaveštavanje javnosti o njegovoj sadržini.

Ipak, određene ocene o tekućem procesu moguće je već sada izneti. Najpre, mora se pozdraviti da je ovog puta, za razliku od 2006. godine, kada se ceo ustav menjao (sic!), obrazovana radna grupa.

Obrazloženje akta o promeni Ustava koje će ona (nadamo se) pripremiti i rasprava koja je pred njom vođena, kao i koja će se voditi na predstojećim javnim slušanjima i prilikom usvajanja akta o promeni Ustava u Skupštini, čine „pripremne radove“ za promenu Ustava, na kojima će se zasnivati „istorijsko tumačenje“ našeg najvišeg pravnog akta.

Takođe je za pohvalu da su u sastav te grupe ušli i predstavnici strukovnih udruženja (Društva sudija Srbije i Udruženja tužilaca Srbije) koja su prednjačila u kritici „birokratskih amandmana“ od 2018. godine, čime je postignut određeni društveni pluralizam te grupe.

Manje je za pohvalu i čak zabrinjava da je među jedanaest članova te grupe svega jedan profesor Ustavnog prava, jedna sudija i jedan tužilac.

S obzirom na tu stručnu oslabljenost, nadamo se da je radna grupa pišući prednacrt akta o promeni Ustava imala snage da sagleda pravosudnu kulturu u Srbiji – a ona je takva da se sudstvo još uvek nije izgradilo kao istinska, treća grana vlasti, između ostalog i zbog navedenih poniženja – i širi pravni i politički ambijent, u kojem se ona razvija, te da je na tim osnovama tragala za najboljim uporednim iskustvima i međunarodnim standardima kojima se štiti nezavisnost sudstva.

Ista nada postoji i u odnosu na tužilaštvo. Ono, istina, nije deo sudstva, već je po prirodi svoje funkcije bliže izvršnoj vlasti.

Međutim, njemu se, u našim društvenim uslovima, mora priznati, pored samostalnosti, i nezavisnost od političkih grana vlasti, da bi svoju ulogu gonjenja počinilaca krivičnih dela obavljalo što stručnije, odgovornije i u najboljem javnom interesu.

Autor je redovni profesor Ustavnog prava Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu