U svetu lične slobode pojedinca: Sećanje na profesora, filozofa i ekonomistu Miroslava Prokopijevića

Diplomirao je filozofiju, a uporedo studirao i završio turizmologiju na prirodno-matematičkom fakultetu. Doktorirao je na Fakultetu političkih znanosti u Zagrebu sa disertacijom vezanom za Habermasovu teoriju.

Značajan deo života proveo je u inostranstvu – u Nemačkoj, Sjedinjenim Američkim Državama i Italiji.

Bio je gostujući profesor i predavač na različitim institucijama, uključujući Džordž Mejson univerzitet u Virdžiniji i Univerzitet u Lajpcigu.

Dugo je radio na Institutu za evropske studije.

Pored srpskog, govorio je, predavao i objavljivao na nemačkom i engleskom jeziku.

Njegova neobična i izuzetna karijera može se podeliti na dve glavne faze.

Svakako, nit koja očevidno povezuje obe ove faze i celokupno Prokopijevićevo delo jeste individualizam i liberalni koncept individualne slobode, kako u ekonomskom, tako u političkom i etičkom smislu.

Kao što je i sam koncizno sumirao: „Uvek sam smatrao da je svet u kome lična sloboda pojedinca ima središnje mesto najbolje okruženje ili prilika za život“.

U prvoj fazi, Prokopijević je svoju pažnju posvetio filozofiji. Tokom postdiplomskih studija pretežno se bavio nemačkim filozofima.

Među prvima u Srbiji (ali i šire), dotakao se raznih bioetičkih tema, kao što su etika surogatnog majčinstva i abortusa, koje je obrađivao iz liberterijanske perspektive.

Mada se u kasnijim etapama svoje karijere manje bavio ovakvim pitanjima, 2016. godine je objavio knjigu Ogledi iz primenjene etike, gde je sakupio tekstove i članke koje je tokom prethodnih decenija objavljivao u raznim stranim i domaćim časopisima.

Druga faza, po kojoj je poznatiji široj javnosti, obeležena je njegovim doprinosim ekonomskoj nauci i politici.

Mada se tokom ovog perioda pretežno bavio ekonomijom, njegova filozofska stanovišta uveliko su usmeravala njegov rad u ovom polju.

Zagovarao je liberalni kapitalizam, smatrajući to ne samo najefikasnijim ekonomskim sistemom, već i ustrojenjem koje u najvećoj meri maksimizuje individualne slobode.

Zbog toga se protivio praktično svakom mešanju države u trgovinske odnose i bio sumnjiv prema svim vrstama birokratije.

U njegovoj ekonomskoj misli neupitno se može primetiti uticaj Hajeka i dela „Put u ropstvo“, u čijem je prevođenju na srpski jezik učestvovao kao redaktor i jedan od prevodioca.

Bio je zastupnik teorije javnog izbora. U svom verovatno najpoznatijem delu „Evropska unija – Uvod“, dao je dao iscrpan i obiman pregled strukture i funkcionisanja Evropske unije i to kroz prizmu ove ekonomske teorije.

Uspeo je da se probije u uži krug svetskih ekonomista javnog izbora i praktično je uveo taj pogled u srpsku javnost.

Svrhu konstitucionalne ekonomije je ovde opisao kao pokušaj da „ukažu na to gde su izvori profita i troškova, kakvi su podsticaji za aktivnosti ljudi pri pojedinim opcijama i da ih barem okvirno uporedi“.

U ovom delu se naročito može videti njegova sumnjičavost prema obimnom birokratskom aparatu, koja nije bila ograničena samo na Srbiju. Birokratija, primećuje Prokopijević, često ima partikularne interese u odnosu na druge pojedince.

Smatrao je da bi pristupanje EU generalno bilo korisno za manje razvijene zemlje, kao što je Srbija, ali i da Unija predstavlja neku vrstu ograničenja za njene najrazvijenije članice.

Posebno je kritikovao zajedničku poljoprivrednu politiku EU, kao i ostale oblike državnog intervencionizma u privredi.

Njegovi liberalni, često i libertarijanski stavovi neretko su ga dovodili u sukob sa vlastima, koje god one bile.

Tokom devedesetih godina istakao se kao žestoki kritičar Miloševićevog režima, kako iz ekonomski liberalne, tako i iz antiratne perspektive.

Nakon 5. oktobra, kritiku je preusmerio ka novim demokratskim vlastima usled, po njegovom mišljenju, nedovoljno liberalnih ekonomskih politika, spore privatizacije i korupcije.

Smatrao je da je i nakon 5. oktobra ostala neka vrsta socijalizma, kojeg je teško otarasiti se.

Jedno vreme je bio veoma aktivan član Demokratske stranke, koju napušta nakon što je došla na vlast, a potom je kratko bio član Političkog saveta LDP-a, koji napušta zbog neslaganja sa vođstvom.

Nakon toga više nije bio politički angažovan, mada je još uvek javno iznosio svoje stavove.

Značajno je doprineo i civilnom sektoru u Srbiji. Osim svoje nevladine organizacije Centar za slobodno tržište, uveliko je doprineo i radu Beogradske otvorene škole (BOŠ), Topličkog centra za demokratiju i ljudska prava, članicama Koalicije za nadzor javnih finansija, Alternativne akademske obrazovne mreže i mnogim drugim.

Naročito je voleo da radi sa mladima, te je njegova saradnja sa BOŠ-om bila česta. Kako mi je ispričao izvršni direktor BOŠ-a Milorad Bjeletić, u različitim periodima se mogla primetiti i razlika u reakcijama na njegove klasično liberalne stavove.

Među studentima krajem devedesetih i tokom dvehiljaditih godina, ove ideje su bile skoro pa bezrezervno prihvaćene. S druge strane, tokom poslednjih godina Miroslavovog života, nakon 2012. godine, počele su da nailaze na značajan otpor i neprihvatanje, pa čak i konflikte.

Odrastanje tokom nikada dovršene tranzicije, neispunjena obećanja evrointegracije i ekonomskog prosperiteta i kriza demokratije sigurno su uticali na to Prokopijevićeve ideje budu marginalizovane u mnjenju mladih, što ga je razočaravalo.

To nije sprečilo da bude najbolje ocenjen predavač na BOŠ-u u nekoliko navrata.

Što se tiče Prokopijevićeve ličnosti, prijatelji i saradnici su ga opisivali kao uvek iskrenog, a ponekad čak i previše, do mere koja je dovodila do neprijatnih situacija. Kako primećuje Svetozar Pejović u knjizi Lice Slobode: „Nije obraćao pažnju na cenu iskazivanja gađenja prema „neprijateljima“ slobode“, a od kritike nije štedeo ni prijatelje. Govorio je šta je mislio – bilo to prijateljima, saradnicima, javnosti, ili predsednicima i ministrima. Sve što je govorio, ipak, govorio je argumentovano.

Bio je veoma vredan i imao impresivne radne navike. Kako mi je opisao Milorad Bjeletić, ustajao je rano ujutru kako bi svakog dana stigao da čita po barem nekoliko sati. Prvo bi sat-dva čitao klasike, nakon čega bi nekoliko sati posvetio novoj domaćoj i stranoj stručnoj literaturi.

Tek bi onda, ako bi našao nešto inspirativno, počeo sa pisanjem za taj dan.

Mada ovakav raspored zvuči rigorozno, on je imao veoma visoke standarde za svoj naučni rad, koji su se odrazili i na visoke standarde za ostale naučnike u Srbiji. On je, svakako, smatrao da oni te standarde generalno ne ispunjavaju.

Omiljeni sport mu je bio tenis, što svakako doliči njegovom individualizmu.

Vladimir Pavićević, njegov prijatelj i česti teniski protivnik, ističe da je taj individualizam doveo i do ozbiljne takmičarske nastrojenosti.

U njihovim čestim mečevima na teniskim terenim na Kalemegdanu, Miroslav je svaki put davao sve od sebe u želji da pobedi.

Voleo je i poznavao i muziku. Interesantno, mada je u potpunosti učestvovao u svetskim tokovima filozofske i ekonomske misli, poprilično je zaobišao svetske muzičke tokove – nikada nije zavoleo rokenrol i slične žanrove, već je preferirao narodnu muziku.

Voleo je neobičan splet nemačke filozofije, anglosaksonske ekonomije i narodne srpske muzike.

Njegova dela bi trebalo da pročitaju svi, bez obzira na ekonomsku ili političku opredeljenost.

Mada se lično ne slažem sa svim ekonomskim stavovima Prokopijevića, smatram da Evropska unija – Uvod predstavlja jednu od najdetaljnijih predstavljanja osnova funkcionisanja i strukture Evropske unije, uz veoma duboke komentare i analize o njenim nesavršenostima i potencijalnim problemima, dok Ogledi iz primenjene etike predstavljaju još uvek aktuelnu analizu različitih kontroverznih i teško rešivih moralnih pitanja.

Miroslav Prokopijević je umro pre pet godina, u januaru 2019. godine.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.