U tuđe cipele, razbraćo

Bio sam Vijetnamac sa Vijetnamcima kad su Amerikanci tamo ratovali za samo oni znaju za šta.

Bio sam u isto vreme i Kasijus Klej, koji je odbio da ide u rat pa je završio u zatvoru, ali i američki hipi koje su tukli po ulicama Amerike zbog antiratnih demonstracija i odbijanja da idu u rat.

Bio sam građanin Vukovara kad ga je onolika sila od JNA onako oslobađala, Sarajlija sa Sarajlijama dok su po Sarajevu padale bombe sa okolnih brda i snajperi skidali decu sa sarajevskog asfalta.

Bio sam u koloni koja je iz Hrvatske krajine pošla put Beograda kao rezultat dogovora nacionalističkih vođa Srbije i Hrvatske.

Bio sam muškarac u Srebrenici.

Bio sam Sirijac i bio sam na čamcima koji se prevrću na Mediteranu.

I sam sam devedesetih bio lovina države koja je htela da me pošalje u rat protiv doskora braće.

Osećaj da me ova država vreba i da traži priliku da me ulovi nije me napustio do dana današnjeg.

Bio sam na strani onih koji su slabiji, žrtve i na suprotnoj strani sile.

Sam nikad nisam i neću pristati da se osećam žrtvom.

Da li je to usud optimiste u meni ili nešto drugo, ne znam.

Inače, jedna je stvar simptomatična u tom odnosu optimista/pesimista prema stvarnosti.

Optimisti su obično veoma kritični prema stvarnosti i imaju utisak moguće popravke, za razliku od pesimista koji stvari vide kao trajne pa neke od njih često i idealizuju.

Trenutno sam Ukrajinac.

Najebaše te Krajine posvuda, očigledno.

Svetski moćnici izbegavaju rat u svojoj blizini i oko toga očigledno postoji konsenzus.

Ono što nikad nisam uspeo da razumem kako se toliko ljudi hipnotiše takvim kreaturama i političkim klovnovima poput Hitlera.

Odavno sam još kao mlad gledajući govore Adolfa Hitlera i reakciju hipnotisane mase bio zbunjen.

Kako je jedan takav tip, preko mere smešan i izgledom i ponašanjem sa primesama ludila i histerije, zaslužio onakvu reakciju ljudi spremnih na svakakve do juče nezamislive strahote.

No, posle tih ekranskih iskustava eto sličnih političkih klovnova i uživo, i opet neverovatno prepuštanje ogromnog broja ljudi likovima kojima ja ne bih dao ni da mi pričuvaju psa dok sam na putu.

Setite se Miloševića i njegovog visoko uzdignutog čela dok lupeta li lupeta.

Pa onda Šešelja onoliko privlačnog, pristojnog i gospodstvenog, a eto i ovog poslednjeg.

Nije ružnoća tu slučajna.

Ne možeš ceo život da zlo radiš a da to nema traga.

Uključite i ovu trenutno neverovatnu ljubav velikog broja Srba prema Putinu.

Nikako ne mogu da popunim slagalicu ma koliko se trudio.

Erih From i „Bekstvo od slobode“ daje objašnjenje, ali mi ipak nešto nedostaje.

Ovolika hipnoza i pravdanje svakog očigledno zločinačkog akta nekakvim neverovatnim poluidiotskim obrazloženjima, kojima se trenutno idol jednog broja Srba brani po društvenim mrežama, zaslužuje ozbiljnu naučno sociološku analizu koja meni očigledno izmiče.

Nemam objašnjenje, ali imam jednu preporuku svim Putinovim obožavaocima.

Stavite se u cipele Ukrajinaca bilo vojnika, bilo izbeglica bilo rođaka ubijenih, ili ne daj bože ubijenih.

Dakle, stavite se u njihove cipele i načinite bar nekoliko koraka.

Autor je vajar