U vinu je istina

Geopolitički projekat Otvoreni Balkan nedvosmisleno je pokazao kako stvari u svetu trenutno funkcionišu. Pre svega, Srbija se mora uklopiti u odbrambeni i bezbedonosni sistem među ostale države u regionu, od kojih su sve osim BiH članice NATO. Kako Otvoreni Balkan zapravo, u svakodnevnom životu zaista funkcioniše?

Pre svega, niko drugi do Zapad, nije dao veliku pomoć u stabilizaciji Makedonije, te neverovatnim obrtom i istorijski važnom odlukom Srpske pravoslavne crkve da prihvati autokefalnost Makedonske pravoslavne crkve. Sve se to dešavalo u trenucima kad je Bugarska bučno osporavala status Makedoniji, kandidaturu za članstvo u EU.

Otvoreni Balkan je za zapadni svet podrazumevao i pomoć u stabilizacije Crne Gore, kroz ozbiljno podržavanje projekta Dritan Abazović i potpisivanja temeljnog ugovora, u kojem se direktno pomoglo Srbiji i SPC, da reši probleme koji su pretili da eskaliraju u nešto mnogo više i žešće od dnevnopolitičkog prepucavanja, na relaciji Podgorica – Beograd.

Ono što se ne vidi, trenutno, i samo neukima je nejasno je naložena saradnja, svima pa i Srbiji, na sprovođenju izbora u BiH i izvođenje Bosne iz zone rizika od unutrašnjih sukoba tri entiteta. Vučić, predsednik Srbije, mora na kratkoj uzici da drži Dodika i da ne talasa agresivno, kao što je to dosad činio.

Erdogan, turski predsednik, iz istih razloga je poslat kod Bakira Izetbegovića, da mu objasni kako stvari zapravo funkcionišu. Svima je čudna, nikad bliža i gotovo bratska saradnja između Albanije i Srbije, personifikovane kroz odnos Edija Rame i Aleksandra Vučića. Apsurd jeste, da Rama tj. Albanija, ne može i neće da podrže Beograd da ne prizna Kosovo, ali je javno za sve drugo i po svakom pitanju, taj Rama, najveći fan Vučićeve politike. Aljbin Kurti je u sklopu celog tog projekta, milozvučno progovorio na srpskom a nova-stara premijerka ode na Kosovo, u posetu koja je do pre neki mesec bila nezamisliva.

Nesreća Srbije je ta, što za predsednika ima Vučića, koji nije mogao jer nije znao, kako da iz svega toga što mu je naloženo, izvuče ozbiljne koncesije za Srbiju i da javno preuzme odgovornost za ono što se davno dogovorio, obezbeđujući ljudima koji ovde žive mir, stabilnost i prosperitet u narednih, recimo sto godina. Vučić je čovek koji ima svoje limite, ali je sposoban za sve, osim da rizikuje glasove svojih birača, koje vara i laže evo već 12 godina. Samo lud čovek nije za mir i stabilnost i zaista Srbija čeka nekoga poput Đinđića, da zaigra veliku politiku i promeni istoriju.

Vučić, za razliku od ozbiljnih državnika šibicari i pravi performans beskrupuloznog autokrate, da se ne bi videlo, u njegovoj politici, ono što želi da sakrije od domaće, njegove glasačke javnosti. Čitav cirkus oko (ne)odlaska u Jasenovac, te deljenja naroda za i protiv Prajda, zapravo je bacanje prašine u oči, ne bi li se pozornost domaće javnosti usmerila ka temama koje su sada daleko manje važne, od onoga što on mora da otvoreno prizna. Iz istog razloga, do poslednjeg trenutka će odlagati formiranje nove vlade, jer sa završetkom izbora u Bosni sledi nalog da se potpišu sankcije Rusiji.

Vučić za domaću publiku ima jednu retoriku i nije mu problem da u sred ljubljenja i grljenja sa Ramom, Dritanom i makedonskim premijerom, napravi diplomatski skandal sa Pahorom i Slovenijom. I to je bacanje prašine u oči, čista politička gluma, koja može da prođe samo u amaterskim predstavama, a da je to zaista tako, videli smo i kroz zajedničko pismo Šolca i Makrona, koji su biranim diplomatskim rečnikom, Vučiću i svima na Balkanu objasnili, u prevodu, „Nemojte, deco, da se igrate, nego radite ono što vam se kaže“. Tamo neki Kraljević Marko je pola vina popio a pola šarcima dao, da bi bili mirni i da se ne bi đipali, jer kad se konji đipaju i kad su nemirni, za čas ih gazda zameni!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.