Ubijanje Antigone na SNS način

SNS vlast nije dozvolila da se u zgradi opštine održi komemorativna sednica povodom smrti Mirka Dobrosavljevića (1951-2017), dugogodišnjeg vršačkog funkcionera. Čak je i njegova umrlica na ulaznim vratima u zgradu opštine bila nepoželjna, pa je brže-bolje sklonjena. Mirko je časno i pošteno tokom 14 godina vršio mnoge javne funkcije u vršačkoj opštini: bio je zamenik predsednika opštine, član opštinskog veća, pokrajinski poslanik i dugogodišnji odbornik.

Ovaj ugledni javni radnik, vazda nasmejani gospodin, ostavio je veliki trag u političkom i kulturnom životu Vršca. Umeo je da prepozna i podrži dolazak nekih važnih ljudi i događaja u Sterijin grad. Upravo je on, a ne neko drugi, ohrabrivao ljude da dovedu Augzburški teatar u Vršac, upravo je on, a ne neko drugi, pomogao da Oliver Frljić, od kog se „potresla Evropa“, igra jednu od svojih predstava u Vršcu. Mirko je tvrdoglavo istrajavao u dokazivanju koliko je kultura važna za identitet jednog grada i da ulaganje u kulturu nije trošak već investicija u budućnost. Zato je zajedno sa svojim saradnicima sa puno ljubavi i vere radio na osnaživanju gradskih institucija kulture, na kreiranju nove urbane kulturne ponude, na podizanju kvaliteta i ugleda festivala „Vršačka pozorišna jesen“ i celokupnog rada vršačkog pozorišta kojeg je iznad svega voleo.

Ako je neko bio paradigma tolerancije, dobrote, čestitosti, onda je to bio upravo Mirko. Latinska krilatica „nomen est omen“ (ime je znamenje) svoje puno otelotvorenje doživela je upravo u njegovom liku: bio je miran i dobar čovek. Pa, u čemu je onda Mirkov greh, ili „hibris“ kako bi to rekli stari Grci? Čime se to Mirko zamerio bogovima, pa odjednom sve skupštinske sale postadoše zauzete i nedostupne za komemoraciju? Zašto je čak i njegova umrlica uklonjena sa ulaznih vrata u opštinsku zgradu pre nego što je obavljen čin sahrane? Kome, pobogu, to smeta?

Mirkov jedini greh, po merilima aktuelne SNS vlasti jeste – što nije bio njihov. A to ova vlast ne prašta. Mirko ne samo da nije bio njihov, već je bio jedan od osnivača Demokratske stranke u Vršcu i njen istaknuti član i valjda kao takav simbol „mračne prošlosti u koju Srbija neće da se vraća“ kako onomad reče predsednik-premijer. I kao što je Kreont u Sofoklovoj „Antigoni“ sebe i svoje zakone stavio iznad opšteljudskih i civilizacijskih normi ponašanja, tako je i vršačka lokalna vlast još jednom ponizila i uvredila sopstvene građane ne dozvoljavajući komemoraciju čoveku koji to potpuno zaslužuje.

Građani su navikli i nažalost već oguglali na činjenice da aktuelna vlast ukida nepodobne TV i radio emisije, da se otkazuju koncerti svojeglavih pop-muzičara, da nema termina u pozorištima za nepodobne reditelje, da nema slobodnih javnih prostora za opozicione predsedničke kandidate. Ali da nema slobodnog termina za komemoraciju i da se skidaju umrlice – to zaista ni najveći pesimisti i kritičari SNS režima nisu očekivali. Zar je moguće da se i danas u „naprednoj“ Srbiji mrtvi neistomišljenici proganjaju?

Možda su se lokalni vlastodršci uplašili da bi komemoracija posvećena jednom demokrati mogla biti ona tačka preokreta, tako važno dramsko mesto u svim antičkim tragedijama, kada sudbina glavnog junaka (u ovom slučaju SNS-a) kreće nizbrdo? Možda im je prizor velikog broja političkih neistomišljenika okupljenih u zgradi gradske skupštine delovao preteće? A možda je sve to samo hir, jer im se tako može?

Iako nastala u 5. veku pre nove ere, Sofoklova „Antigona“ je danas aktuelnija nego ikad, jer nas podseća na besmrtnu priču o o vlastodršcu koji ne preza ni od čega da bi sproveo svoju volju, o protestu običnog čoveka protiv svemoći države koja bi apsolutistički da se suprotstavi svakoj etičkoj i civilizacijskoj normi ponašanja.

Dok svako od nas istražuje vlastite granice trpeljivosti i traga za svojom tačkom preokreta, nije naodmet još jedno čitanje „Antigone“ i podsećanje da smo ljudi upravo zato što imamo potrebu da se pobunimo protiv nepravde i tiranije ne pitajući za cenu.

Autorka je odbornica u Skupštini grada Vršca