Ubijte glasnika

Vladar je u stara vremena kada dobije loše vesti, mogao da kaže „ubijte glasnika“, a danas uzbunjivača, novinara ili čitave redakcije vrh moći može da proglasi neprijateljima države, lopovima, narkomanima, neznalicama ili da ih časti širokom lepezom nekih drugih epiteta, što takođe nije bez posledica.

O tome svedoče nerazjašnjena ubistva novinara, hapšenje onih koji su otkrili korupciju, špijunažu, razne malverzacije, krađu ili pritisci na medijske kuće toliko da ih i oglašivači izbegavaju.

Metodologija pritisaka je raznovrsna, ide od javnih nastupa političara na koje novinari ili „prokuženi“ nemaju mogućnost da odgovore, provlačenje kroz „toplog zeca“ preko tabloida bliskih vlastima pa do pretnji i vređanja, javno ili u četiri oka.

Ono što se od antike do danas ipak promenilo, to je broj onih koji sebi daju za pravo da se tako obračunavaju sa glasnicima.

Osim vrha vlasti, koja to čini redovno, ovih dana se i izvesni gospodin Kosović, po sopstvenim rečima vlasnik svetske kompanije, obrušio salvom uvreda, arogantno i prostački, nezadovoljan što je u novinskom tekstu pomenut kao vlasnik te svetske kompanije.

I što se postavilo pitanje da li savesno vrši deo posla koji mu je preko javnog preduzeća delegirala država ili to čini u interesu sopstvenog biznisa.

Smatrao je da mu je to dozvoljeno da viče, vređa i šalje SMS poruke kome i kakve hoće. I da može nepoznatoj osobi da se obraća na „ti“, „novinarčino“, „najavi me kod tvog direktora da sa njim popričam o tvom statusu“…

I misli da na sve to ima pravo, jer je on vlasnik svetske kompanije.

E, pa nema pravo. Ne može.

Oglasilo se Ministarstvo kulture i informisanja (doduše oprezno i bez navođenja povoda i samo sa uputstvom da nezadovoljna strana može uputiti demanti, što inače nikada nije ni bilo sporno).

Oglasila su se oba udruženja, UNS i NUNS, koji je najavio da će taj slučaj registrovati u Bazi napada i pritisaka na novinare kao i u regionalnoj bazi SafeJournalists.net kao i da će obavestiti međunarodne organizacije.