Ubistva zbog straha od javnosti

Rodoljub Šabić Nedavno su neke, u svetskim relacijama poznate novinarske asocijacije, kao što su Međunarodna organizacija za slobodu štampe, Svetska asocijacija novinara i Reporteri bez granica, sasvim zasluženo, odale posebno javno priznanje Filipu Dust-Blaziju, francuskom ministru spoljnih poslova i diplomatiji kojom rukovodi.
Čak ni kao kurtoazna, ovakva priznanja ne dobijaju se ni često ni lako, a da bi se stvarno zaslužila potrebno je učiniti nešto zaista vredno. U ovom slučaju, bez ikakve sumnje, priznanje jeste zasluženo. Razlog za to je Rezolucija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1738 o zaštiti novinara u ratom zahvaćenim područjima. I samo kao inicijator, Francuska sasvim zaslužuje priznanje. A njen doprinos ne svodi se samo na inicijativu, jer je činjeničnu podlogu za usvajanje rezolucije predstavljao izveštaj o rizicima kojima su izloženi novinari kad izveštavaju sa ratom zahvaćenih područja, čiji autori su bili takođe francuski zvaničnici Pijer Leluš i Fransoa Lonkl, poslanici u francuskom Parlamentu.
Sadržina ovog izveštaja predstavlja krajnje ozbiljno upozorenje na različite rizike i opasnosti sa kojima se suočavaju novinari. Ona govori o pretnjama, šikaniranju, ugrožavanju sigurnosti, ali i o najbrutalnijim zločinima. Tragični podatak da je samo u toku prethodne godine ubijeno 110 novinara, a u toku poslednje decenije više stotina, na dramatičan način ukazuje na dimenzije opasnosti sa kojima se novinari svakodnevno suočavaju. Dobro je, i važno, što su ovakvi podaci naveli najveću međunarodnu organizaciju da na potpuno formalan način upozori sve države sveta na obaveze koje prema ratnim izveštačima imaju po međunarodnom pravu.
Međutim, poruka koja je tako upućena nužno podseća i na to da novinari nisu žrtve samo u ratu. Oni su i u miru izloženi i najtežim zločinima. Ana Politkovskaja u Moskvi, Đilermo Kano u Bogoti, Teo Van Gog u Amsterdamu, Veronika Čerkasova u Minsku, Žak Roš u Port o Prensu, Mohamed Taha u Kartumu, Gustavo Gabalo u Medelinu, samo su najpoznatiji. Kao i stotine drugih širom sveta, nisu bili ratni izveštači, ali jesu bili novinari i upravo zbog toga su ubijeni. Ono što se njima dogodilo govori o fenomenu koji je, ako se to uopšte sme reći, ružniji i strašniji od onog koji je bio predmet Rezolucije Saveta bezbednosti.
Smrt ratnog izveštača je veoma često stvar tragičnog slučaja, slučajna posledica razmene vatre između sukobljenih strana. Međunarodni Komitet za zaštitu novinara, recimo, ocenjuje da je u Iraku, u kome je poginulo više desetina novinara, namerno ubijeno manje od trećine. A istraživanja istog komiteta u vezi sa ubistvima novinara u mirnodopskim uslovima pokazuju ne samo da iza njih po pravilu stoji namera, već da su ta ubistva u otprilike dve trećine slučajeva direktna odmazda za ono što su novinari istraživali, pisali, objavili ili prikazali. Priča se ni tu ne završava, postoji još nešto krajnje zabrinjavajuće. Radi se o tome da podaci ukazuju na činjenicu da zločinačke aktivnosti čije su žrtve novinari prolaze, bezmalo, nekažnjeno. Kažu da kriminalističke statistike govore da se u svetu reši jako mali broj, maksimalno 15 posto slučajeva ubistava novinara. Nažalost, slučajevi Slavka Ćuruvije, Milana Pantića, Dade Vujasinović, Duška Jovanovića pokazuju da se i mi sa ovih prostora sasvim uklapamo u taj katastrofalno loš rezultat.
Ubistva novinara svedoče koliko sloboda misli i izražavanja, sloboda štampe i medija može biti moćno sredstvo za demokratsku kontrolu vlasti, za suprotstavljanje zloupotrebi i kriminalu, za borbu protiv korupcije. Spremnost onih koji ubijaju da ubiju to najbolje potvrđuje. Oni to čine koliko da bi ućutkali onog koji je slobodom počeo da se koristi, toliko i da bi druge upozorili da njom ne treba da se koriste. Bez obzira na to da li su im motivi „politički“, „patriotski“, „komercijalni“, ili neki drugi, zajednički im je strah od javnosti.
Da bi ogromni potencijal javnosti, u tranzicionoj zemlji, postao realna sila, nije dovoljno samo usvojiti sa demokratskim standardima usklađene zakone o informisanju, radiodifuziji, slobodnom pristupu informacijama…. Treba te zakone dosledno primeniti. A pored toga, srazmerno doprinosu koji daju uspostavljanju javnosti, novinarima treba obezbediti adekvatnu zaštitu od svih nelegitimnih pritisaka. Ta zaštita u širem smislu podrazumeva i obavezu da se zločini čije žrtve su bili novinari razjasne, a da počinioci zločina za njih odgovaraju.
Nedavno je, konačno, ubistvo Slavka Ćuruvije postalo i predmet tretmana pravosudnih organa. Kakve-takve šanse dobile su i pravda i istina. Mnogo je vremena prošlo, protok vremena je sigurno učinio svoje, neće biti lako. Ako prva šansa ne bude mogla biti iskorištena, druga u svakom slučaju ne sme biti propuštena. Ako iz bilo kojih razloga zločinci mogu biti nedostupni pravdi, istina o tragičnoj smrti novinara mora biti dostupna javnosti. Ako se dogodi i jedno i drugo, sigurno nećemo imati razloga za puno zadovoljstvo, ali ćemo ipak moći biti sigurni da smo napravili korak ka uspostavljanju javnosti kakva postoji u razvijenim demokratskim društvima i kakva nam je neophodna.