Ubistveni minut ćutanja: Lični stav Sonje Atanasijević

„Šta misliš, koje oko mi je stakleno, a koje pravo“, pitao bi logoraše koji su stajali u koloni i čekali svoju sudbinu. Ko pogodi ostaje u životu.

„Levo vam je pravo“, reče jedan zarobljenik nakon kratke tišine tokom koje je pogledom prelazio preko njegovih očiju.

„Kako si znao“, upita ga oficir.

„Pa, ovo desno deluje ljudski“.

U emisiji Utisak nedelje, četvrtog februara, prikazan je snimak konstitutivne sednice Skupštine grada Kruševca u kojem šef odborničke grupe „Kruševac protiv nasilja“ poziva sve prisutne da minutom ćutanja odaju poštu nastradalom mladiću u fabrici Trajal.

Ustaju samo predstavnici opozicije, dok odbornici vladajuće većine ostaju da sede.

Vraćam dva puta snimak, zaustavljajući ga povremeno, tražeći, kao onaj logoraš, tragove ljudskosti.

Mogao je to biti neki mali trzaj tela, instinktivni pokret upisan u naše genetske šeme, jer otkako znamo za sebe, znamo i za taj običaj – iskazati poštovanje prema pokojniku kada se nađeš na nekom skupu i kada to od tebe neko zatraži.

Ako i bude dotad žamora i komešanja u prostoriji, sve se prekida, nastaje muk, ustaju svi i svako svojim ćutanjem daje prilog tišini za preminulog. Posvećuješ mu jedan sasvim kratak vremenski interval u danu koji ti je dat da potrošiš kako želiš ili moraš.

Zato je to gest o kome se ne razmišlja. Gest elementarne empatije i ljudskosti.

Moja pretraga završava bez rezultata. Svi predstavnici vlasti nepomično ostaju da sede.

Nije se desio nijedan pokušaj ustajanja koji bi bio zaustavljen nečijim gestom ili strogim pogledom. U tom slučaju situacija bi bila za nijansu lakša za razumevanje. Mogli bismo da objasnimo prizor slepom poslušnošću i strahom od sankcija.

Ma, šta me briga da ustajem, nisam lud, niko od naših ne ustaje – da li su to misli koje su strujale kroz glave nepomičnih figura, ljudskih figura, vlasnika zarobljenih umova, kako bi kazao Česlav Miloš.

Zato slika koju dobijamo, osim što je bizarna, jeziva i uznemirujuća do te mere da zahteva prethodno upozorenje da se osetljivim osobama ne preporučuje za gledanje, svojom asimetrijom – jedna grupa ljudi nepomično stoji, druga grupa nepomično sedi, u potpunoj tišini – ilustruje svu poremećenost, raspolućenost i iščašenost društva.

A reč je o detetu od 18 godina koje je poginulo radeći u pogonu za raketno gorivo. I za čiju smrt zasad niko nije proglašen krivim. Detetu koje je još jednom, pred očima javnosti, nastradalo od neispoštovanog običaja starog koliko i misleći ljudski rod.

Da li jednoumlje ukida ljudskost? Nemoguće je da su svi ljudi koji su ostali na stolicama rođeni s manjkom emocija i empatije. Šta im se zaista dogodilo?

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.