Ubiti pticu preljubnicu

Za ovdašnji čemer, siromaštvo, zaostalost, patološki strah od svih manjina, u koje spadaju i žene, mada su većina, za mentalitet poplavljen impotentnim, kilavim, inferiornim mačizmom, u krizi seksualnog, nacionalnog i verskog identiteta, za Srbiju u kojoj je zemljotres svevišnji bes zbog gubitka Kosova i, možda, još jednog masovnog ubice i zločinca, to nije neka vest.

Jedna … manje? Nepriznavanje da su žene, makar u Srbiji, vrednije, poštenije, požrtvovanije, hrabrije? Ta podlost je u jednom trenutku bila stav zvanične politike i njenoga neobičnog sistema vrednosti. Srbija je u prošloj godini odbila da potpiše niz važnih deklaracija, samo deklaracija, Predsedništva Evropskog saveta, kojima su osuđeni slučajevi kršenja ljudskih prava širom sveta. Podržala je, najmanje uzdržanim stavom, običaj kamenovanja u Iranu. I nije samo farsa nekadašnje politike nesvrstanosti, koja je Jugoslaviju držala na margini demokratije i civilizacije, to svrstavanje uz diktatorske i zločinačke režime.

Balzak je u Čiča Goriju pripisao Rusou parabolu o mandarinu, u Kini, koji bi mogao biti ubijen iz Pariza, nečijom intimnom odlukom. Ljudske veze su složene, nekad i paradoksalne. Da li je nesrećna žena ubijena zvaničnim stavom Beograda? Koje su razmere ljudske nesreće u kontinuitetu naopakih, nehumanih odluka? U sistemu gde pritvor može trajati godinama, nakon očiglednog odustajanja od istrage nove pobune Crvenih beretki, čija su nova formacija huligani i njihovi sponzori u politici, crkvi i narodnoj kulturi, u medijskom mraku gde su urednici i komentatori uzdržani, usplahireni, neodlučni kad se predsednik poklanja satrtom, zaklanom Vukovaru, i narodu koji nam je najbliži, i, valjda, bratski, to sve ovde zapravo uopšte nije važno.