Ubiti zlo u sebi

Kada su pre neki dan naši sportisti na Olimpijadi osvojili medalje, eksplozija raspoloženja u komšiluku praćena pucnjavom i pevanjem naterala me je da pomislim da se konačno desilo ono dugo očekivano – Milošević je konačno otišao. Ali kada sam, kada se očekivala erupcija slavlja i raspoloženja, čuo muk oko sebe, da nisam u tom trenutku znao vesti iz Beograda, mislio bih da se Milošević još jednom izvukao.

Šta se to prelomilo u ljudima kada su tako uzdržano reagovali. Mislim da nije samo u pitanju svest da sve nije završeno dokle god se Miloševiću definitivno, na ovaj ili onaj način, ne vide leđa. Nešto drugo je u pitanju. Izgleda da su ljudi u magnovenju spoznali istinu: nije nam glavni protivnik bio Milošević, nego mi sami sebi. Postojalo je sve vreme zlo u nama koje je bilo samo sublimirano u jednoj ličnosti. Jer da nije tako ne bi se sve odjednom, pomalo operetski, srušilo kao kula od karata. Otkud su sad odjednom svi ti milicioneri koji su do juče, umesto da čuvaju red i mir građana, sa velikim entuzijazmom prebijali našu decu po ulici, postali naši narodni policajci, koji se na platou ispred skupštine bratime sa građanima. Kako odjednom ta silna vojna sila koja je do sada sejala ratove i tako poharala pola Balkana, koja je još koje prošle godine sravnila Kosovo sa zemljom i navukla nam NATO bedu na vrat, odjednom došla do svesti da je ona u stvari narodna vojska takoreći narodna armija, kako se nekad govorilo.

Zar vam takođe nije izazvala gorčinu, a pomalo i gađenje poplava slobodnih radio i TV stanica: Slobodna TV Politika, Slobodna BK, Slobodni Studio B, Slobodna Novosadska televizija i tako dalje, da ne nabrajam. A samo par sati pre toga sve te stanice, a u najvećoj meri i ljudi koji su radili i nastavili da rade u njima su produkovali najogavnije laži koje čak ni maštoviti ministar Matić nije uspevao sam sve da smisli, a svojim angažmanom za vreme naših balkanskih ratova su mnogi zaslužili svoje parče klupe u Hagu.

I konačno, na trgu ispred Gradske kuće u Novom Sadu na taj simbolični 5. oktobar, kada su pre dvanaest godina jogurtaši okupirali centar grada i rušeći autonomaše zadali ključni udarac u prilog dolaska Miloševića na mesto sa kojeg nam je kasnije deceniju i kusur pio krv, sem okupljene mlađarije prepoznao sam i previše mnogo lica koja su tu, na istom mestu, bili i tačno pre dvanaest godina. A oni su najviše slavili.

Oni malobrojni koji su takođe bili tu, a koji su svih ovih godina činili tanko jezgro pokreta otpora i bili i izdajnici srpstva, a kasnije i NATO izdajnici, imali su na licu samo blagi izraz rezignacije. Nije tu u pitanju bila potajna želja da im se bar tom prilikom prizna ne prvoboraštvo, nego upornost u odbrani, ili bolje rečeno osvajanje demokratije, u čemu su svih ovih godina istrajavali po cenu velikih ličnih žrtava. Ne mislim tu na uzak krug ljudi iz opozicione stranačke nomenklature, nego na one obične ljude, bilo da su bili u nekoj od opozicionih stranaka ili ne, koji su svakoga dana na razne načine ispoljavali otpor režimu i u tome pokazivali izuzetnu ličnu hrabrost.

Oni su u tom trenutku imali na umu jedno važno, neiskazano upozorenje: nemojmo da nam slavlje pomuti onaj, makar i tanani osećaj samokritičnosti, mogućnost samopreispitivanja koji nam može pomoći da spoznamo logiku i suštinu događaja, njihov uzrok i njihovu posledicu i svoju ulogu u svemu tome. Ne zato da bi ostatak života proveli sa osećajem krivice prema sebi, ili još više prema svojoj deci, jer smo mi bili ti koji smo ne samo izrodili Miloševića, nego kako su jučerašnji događaji pokazali i sve vreme bili njegovo drugo ja, nego zato da nam se ovo nikad više ne ponovi, da više nikad iz nas ne izađe kao zao duh onaj crni čovek, mali monstrum koji, kako smo se svih ovih godina mogli uveriti, čuči u većini naših glava, koji u zbiru drugih mnogih malih daje velikog nacionalnog monstruma koji se može zvati Slobodan Milošević, ili nositi bilo koje drugo ime.

Da više nikada špaliri građana sa dva prsta u obliku slova V ne ispraćaju tenkovske kolone na neke druge Vukovare i da ostanemo nemi, gluvi i slepi na tuđe patnje poput onih na Kosovu prošle godine, a koje smo i sami skrivili. Da nam se veličina ne ogleda u praznoslovlju veličanja sopstvene nacije kroz izmišljene mitove, nego da budemo kadri i negovati čojstvo u sebi braneći druge od sebe, a kada se shvati greška, da se kaže i ona teška, a lepa reč – izvini i oprosti.

Tek ako to uspemo, možemo reći da smo ostvarili pravu pobedu. I tek onda će onaj stvarni Milošević, ali i onaj Milošević koji čuči u nama, biti zauvek poraženi. Tek tada sve ovo neće biti uzalud i tek tada ćemo imati razloga za pravo slavlje jer se prošli četvrtak neće slaviti kao poraz jednog čoveka, nego kao pobeda nad jednom bolesnom idejom koja je kroz kolektivno ludilo tog čoveka iznedrila.

Autor je direktor Centra za regionalizam