Ublažavanje kaznene politike

Samo tako se može ići napred i biti ispred veoma dobro organizovanih kriminalnih grupa i mafija. Treba biti iskren i priznati da mnoge izmene narušavaju „čistinu“ kontinentalnog krivičnog zakonodavstva, ali odbrana društva od brutalnih zloupotreba i flangratnih kršenja društvenih normi opravdava taj čin. Teško bi se moglo zamisliti rasvetljavanje dobrog organizovanih mafija u Italiji da nisu uvedeni instituti kao što je svedok-saradnik ili prikriveni islednik. Stoga, treba pozdraviti svaku promenu koja ima takvu svrhu.

Poslednje izmene Krivičnog zakonika, u najvećem delu, nemaju takvu svrhu. Naprotiv, urušavaju proklamovanu borbu Vlade protiv korupcije. Stiče se utisak da zakoni iz krivične oblasti koji se donose u poslednje vreme pogoduju okrivljenim i osuđenim licima da se relativizuje krivični postupak i obesmišljava visina izrečenih kazni, a samim tim i kaznena politika. Vodi se agresivna kampanja kojom se takvi potezi opravdavaju kao što je kampanja u vezi s dužinom trajanja pritvora. Kao krucijalni argument navodi se dužina trajanja pritvora u postupku protiv Gorana Kneževića. Pritvor je oduvek određivao i određivaće, u svakoj uređenoj državi, sud. Prema tome, polemiku s tim u vezi ne treba ni voditi izvan suda.

Ukoliko se polemika iznese van suda, kao što je to sada slučaj, dovoljno je ukazati da su lica koja su okrivljena u predmetu „Agrobanke“ još uvek u pritvoru, iako su u avgustu uhapšeni – što govori da se praksa Specijalnog suda nije promenila. Kao argument u kampanji protiv dužine pritvora navodi se iznos koji država isplaćuje licima koja su oslobođena krivice, a bila su u pritvoru u dužem vremenskom trajanju. Iz rada Komisije za naknadu štete licima koji su nepravedno lišena slobode može se videti da je u najvećem broju slučajeva reč o licima koja su oslobođena krivice u postupku za ratne zločine. S druge strane, predstavnici vlasti ističu da bi doživeli „lični poraz“ kada bi Mišković bio pušten iz pritvora.

Svedoci smo primene Zakona o amnestiji koji govori da sadašnja politička garnitura, u potpunosti, ne teži borbi protiv kriminala. Međutim, mnogo veće negativne posledice izazvaće primena usvojenih izmena Krivičnog zakonika u pogledu uslovnog otpusta. Naime, Zakon predviđa obavezu suda da izrekne uslovni otpust nakon izdržane dve trećine kazne. Ograničenje je dobro vladanje u zatvoru. Do sada je uslovni otpust predviđan kao fakultativan i izricao se na osnovu procene sude da li je u odgovarajućem slučaju ostvarena svrha kažnjavanja i da li postignuta resocijalizacija. Isključenja iz primene ovog instituta, kao što je u slučaju bekstva ili pokušaja bekstva, i ranije su postojala. Treba naglasiti da je u izmenama Krivičnog zakonika iz 2009. godine i sama mogućnost za izricanje uslovnog otpusta pooštrena, jer po ranijem zakonu uslovni otpust se mogao izreći i posle polovine izdržane kazne.

Ne stoji argument da je ovakva izmena u skladu sa uporednim zakonodavstvom, jer se na ovaj način grubo narušava smisao krivičnog postupka kao i izricanje kazni i kaznena politika. Ukoliko se pogleda na koji je način regulisan u zemljama u regionu, onda se vidi da je u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Makedoniji, Republici Srpskoj, Bosni i Hercegovini predviđen kao fakultativan. U obrazloženju Zakona se navodi da je „to u skladu sa praksom u evropskim zemljama u kojima se po automatizmu odobrava uslovni otpust“. Takođe, dalje se navodi „S obzirom na to da je kod nas u praksi u zadnje vreme, neosnovano, došlo do značajnog sužavanja primene ovog instituta što, između ostalog, pogoršava i inače nedovoljno stanje u pogledu kapaciteta naših zavoda u kojima se izvršavaju kazne zatvora, nužno je izmenom zakonske odredbe usmeriti sudove u pravcu šireg korišćenja ovog instituta“. Vlada svojim obrazloženjem, ponovo, pravda oslobađanje kriminalaca nedovoljnim brojem mesta u zatvoru.

Postavlja se pitanje šta primene ove izmene praktično znače? Ako uzmemo primer Sretena Jocića, on će odslužiti kaznu nakon šest godina, jer se na njega primenjuje i obavezni uslovni otpust, ali i amnestija. Ako uzmemo u obzir ovaj, ali i mnoge druge slučajeve, ne stoje izjave, koju je više puta ponovio ministar Selaković, da zakoni nemaju ime i da se ne odnose na pojedince. Nažalost, ovakvi predlozi govore suprotno. Sličan je slučaj i za lica koja su osuđena za ubistvo Brisa Tatona, koji će nakon 10 god izaći iz zatvora, iako su prvobitno bili osuđeni na 30 god, pa im je kazna prepolovljena na 15 godina. Tada je javnost osudila ovakvu pravosudnu odluka, a sada se donosi zakon koji pogoduje ovakvim licima.

U javnosti nije dovoljno skrenuta pažnja da se Predlog zakona odnosio na sva krivična dela. Da je izglasan Zakon onako kako ga je Vlada predložila, kazna bi bila umanjena i Legiji, Radetu Markoviću, Zvezdanu Jovanoviću i mnogim drugima. Naknadno je prihvaćen amandman koji isključuje mogućnost za izricanje uslovnog otpusta za lica koja su osuđena na najviše kazne i koji su osuđeni za organizovani kriminal.

Opozivanje uslovnog otpusta je, takođe, relativizovano. Prema važećem zakonu obaveza suda da opozove uslovni otpust nastaje kada je osuđenom licu za drugo krivično delo izrečena kazna zavora u trajanju od šest meseci, dok se u Predlogu zakona snižava, i obaveza postoji kada je izrečena kazna zatvora u trajanju od jedne godine.

Na kraju, nameće se zaključak da Vlada nema konzistentnu i doslednu intenciju da se bori protiv kriminala. S jedne strane, svakodnevno se odigravaju hapšenja, gromoglasno najavljena od strane tabloida, a sa druge strane sudu se vezuju ruke i kao što stoji u obrazloženju Vlade „usmeravaju se“ da ublaže kaznenu politiku.

Postavlja se pitanje da li u Srbiji, koja ima visoku stopu kriminala, gde gram bilo koje droge košta mnogo manje nego u bilo kojoj drugoj zemlji u regionu, gde se droga prodaje u školskim dvorištima, gde se svakodnevno događaju pljačke pošta, banaka ili vozila koja prevoze novac, gde kriminalci poseduju svoja obdaništa ili domove zdravlja, ovakve izmene pospešuju borbu protiv kriminala? Takođe se postavlja pitanje šta naši građani misle o tome?

Autorka je bivša ministarka pravde Srbije