Uče nas da mrzimo, a mi smo sve tiši

Devedesetih su govor mržnje uglavnom kreirali državni mediji, dok su danas glavni propagatori u skupštinskim i stranačkim foteljama. Mediji su nastavili svoju ulogu podstrekivača i neretko objavljivanjem tendencioznih, netačnih i nedovoljno proverenih izvora dezinformišu javnost dok se društvu, grupi i pojedincu nanosi nenadoknadiva šteta. Promenio se i fokus mržnje. Nekad je to bila čitava društvena grupa, novinari, strani plaćenici, Hrvati, Albanci, dok je danas fokus na pojedincu. Milošević je devedesetih imao propagandnu mašineriju u kojoj je glavnu ulogu imala državna televizija, ali se retko pojavljivao u javnosti gde bi imao ispred sebe plejadu novinara ili građana. Vlast je poistovećena sa državom, političari nam gotovo svakog dana uživo predstave bar jednog protivnika vlasti, odnosno države, koga treba da mrzimo. Protivnik je novinar koji postavlja pitanja, politički neistomišljenik iz redova opozicije ili predstavnik civilnog društva. Srbija je država u kojoj je moguće da visoki vladin službenik optuži nekog da je plaćenik, ispostava CIA-e, terorista, ubica i lopov, bez osećaja odgovornosti za javno iznetu reč. Kako pravosudne institucije ne reaguju, mehanizmi zaštite su ograničeni, a najčešća zaštita je priklanjanje ćutljivoj gomili, što vodi gušenju pluralizma i na kraju apstinenciji.

Strahote za vreme Miloševića neuporedive su sa današnjicom, ubistva novinara i političkih protivnika su odlika tog režima. Danas pluralizam mišljenja ponovo ima tendenciju sužavanja, što se ogleda u ekonomskim pritiscima. Politički lideri gotovo svakodnevno šire mržnju prema novinarima koji postavljaju nezgodna pitanja, političkim konkurentima koji predlažu drugačije ideje, predstavnicima civilnog društva koji su korektiv svakoj vlasti i prema svakome ko kritikuje politike vladajuće konstelacije. Uče nas da mrzimo jedni druge zato što svet vidimo drugačije. Kada se drznete i javno saopštite da se ne slažete sa nekom politikom, rizikujete da se pojavite na naslovnoj strani novina pod kontrolom vladajuće elite u vrlo negativnom kontekstu. Obrazac razračunavanja je već prepoznatljiv i sledi naslovna strana tabloida, prilog na televiziji sa nacionalnom frekvencijom, identična izjava više partijskih vojnika i generisanje velikog broja komentara putem takozvanih botova. Kontinuirana kampanja u par meseci može kreirati stavove javnog mnjenja koje nijedna sudska odluka ne može promeniti. Tako se slobodni glasovi utišavaju i sputava se kritičko razmišljanje. Posledica takvih društvenih odnosa su česti verbalni i fizički napadi na svakog ko postavlja pitanja ili drugačije razmišlja. Govor mržnje kulminira nasiljem koje postaje društvena norma i više je nego opravdano jer se tako daju kazniti medijski kreirane izdajice, lopovi i strana agentura.

Nefunkcionalno sudstvo je pod jakim uticajem političara. Niko nas ne može zaštititi od difamacije i onda se stvaraju formalni i neformalni kanali ucena i pritisaka. Ti pritisci su najčešće ekonomski, za novinare to je gubitak posla, za političare dalja kampanja napadanja, a za predstavnike civilnog sektora i pritisci na finansije. Kada se nađete na crnoj listi, javna preduzeća se neće kod vas oglašavati, opozicija će se ponižavati, a civilno društvo proglašavati izdajničkim. Sve se radi vrlo suptilno, a glasno se izgovara: nema pritisaka, nema cenzure, slobode su zagarantovane. Međutim, pritisaka i cenzure ima, a sloboda je sve manje.

Postavlja se pitanje kako da se zaštitimo od govora mržnje i odbranimo stečene slobode u društvu koje je u suštini podaničko, pretpolitičko, sa nerazvijenom participativnom političkom kulturom i koje ne prihvata različitost mišljenja. Najlakši način je da biramo šta ćemo gledati i čitati. Međutim, na taj način izolujete sebe jer menjanje kanala ne rešava suštinski problem sa kojim se suočavamo. Drugi način borbe protiv govora mržnje je obrazovanje. Svi su izgledi da ćete dovoditi u pitanje rešenja za društvene probleme ukoliko ste više obrazovani. Međutim, kako nas obrazovni sistem uči da čitamo i napamet ponavljamo ono što smo pročitali, nismo opremljeni veštinama da prepoznamo gde prestaje sloboda govora i gde počinje govor mržnje. Posledica govora mržnje je nasilje, a ono je sveprisutno, u porodici, školi, skupštini i na ulici i prevencijom govora mržnje i njegovim sankcionisanjem mi sprečavamo nasilje. Na kraju se ipak nalazimo pred pitanjem izgradnje institucija.

Dugoročno gledano, jedino jake institucije sa integritetom, potkovane dobrim zakonskim rešenjima i lišene političkog uticaja mogu obezbediti zaštitu sloboda, lišiti društvo govora mržnje i smanjiti nasilje. Tu govorimo o reformi obrazovanja, sudstva, policije i političkog sistema, do tada sva rešenja su privremena i osuđena na propast. Zamislite Srbiju u kojoj političar interveniše kod privatne televizije da se ukloni najgledanija politička emisija eminentne novinarke i gde to obelodani Savet za štampu, sve medijske kuće bojkotuju izjave političara do okončanja slučaja, javni tužilac pokrene istragu, policija prikupi dokaze, sud osudi za trgovinu uticajem i izda zabranu bavljenja javnim poslom na deset godina, a ceo slučaj je predstavljen u udžbenicima u delu zloupotreba vlasti. U takvoj Srbiji bih voleo da živim, a vi?

Autor je izvršni direktor Instituta za evropske poslove