Učenje o zločinima

Ipak tako nešto se desilo proteklog juna u Litvaniji. Ministarstvo obrazovanja u redovan, obavezan školski program iz nacionalne istorije uvelo je i ratne zločina i žrtve holokausta. Jevreje i ljude drugih nacionalnosti su u Litvaniji za vreme Drugog svetskog rata ubijali nacistički okupatori, ali kako se sada priznaje uz pomoć Litvanaca, vojnih, civilnih, političkih krugova koji su „u drugima“ videli najveću opasnost i nesreću po sopstveni narod. Uz brojke – da je samo na jednom mestu,nedaleko od Vilnusa streljano sto hiljada ljudi od kojih 60 odsto Jevreja – u predavanjima će se govoriti o anti-semitizmu danas i o netoleranciji prema „drugima“ kao neprihvatljivim u demokratskoj zemlji. Ova odluka u Litvaniji zaslužuje naročitu pažnju ako se zna da je mnogim konzervativnim krugovima uvek bilo najlakše da za sve užase koje su Litvanci doziveli okrivi uglavnom bivši SSSR. Mada u ovoj odluci značaju ulogi igra i bliski saveznik SAD činjenica je da će mlade generacije Litvanaca saznati istinu i o ulozi i sopstvenih političara u počinjenim zločinima, bilo da su ih učinili nemački ili sovjetski okupatori.

Učenje o zločinima u ovoj baltičkoj zemlji svakako je za poštovanje i od opšteg značaja za demokatiju i Srbiju, ali sigurno ne samo zbog lične „preporuke“ Nenada Čanka. Reč je o dva događaja protekle nedelje koja su, manje-više, dobile notu što je ne zaslužuju.

Jedna su nesporazumi u Koaliciji za osnivanje regionalne komisije za utvrđivanje činjenicaa o ratnim zločinima i drugim teškim kršenjima ljudskih prava počinjenim od 1991. do 2001. godine (REKOM) koja bi pomogla da se saznaju ne samo brojke već i imena svih žrtava u ratovima devedesetih. Očigledno u odsustvu ličnosti kakav je Nelson Mandela, mada je i pitanje da li bi ovaj istinski svetski lider mogao u Srbiji da postigne uspeh, REKOM-u se u javnosti postavilo, osim uobičajenih ko je za šta zaslužan i“ gde su novci“, gotovo monstruozno pitanje. Da li se računaju i žrtve populacije LGBT? Učinjeno je to baš u trenutku kad je u UN donesena zaista istorijska Rezolucija o ljudskim pravima, jednakosti i zaštiti prava lezbejki, homoseksualaca, biseksualaca i transeksualaca (LGBT) i protiv svake diskriminacije ljudi ovih opredeljenja. Ova činjenica bi trebalo da bude od posebnog značaja za zvaničnu Srbiju kao članica UN što rado ističe kad naglašava da „nezavisna kosovska država“ nije članica svetske organizacije?

Drugi događaj ili druga vest je došla iz Haga gde je obelodanjen dokumenat o tome da je Služba državne bezbedosti (SDB) Srbije bila obaveštena „o tvrdnjama“ da su Arkanovi dobrovoljci oduzimajući posede i novac od muslimanskog stanovništva u Bijeljini za svoje potrebe 1994. deo toga slali i na Pale Radovanu Karadziću i Momčilu Krajišniku. Nije to bila tajna n i za „demokratske vlasti“ Srbije koje su ovaj dokumenat još 2007. poslale Tribunalu!

Upravo zbog toga vredi podsetiti da sasvim ne padne u zaborav da su 1994, ali i mnogo ranije malobrojni ovdašnji mediji objavljivali takvu i slične „radnje“ potkrepljene i ličnim svedočenjima anonimnih očevidaca, (imena je znala sam nekolicina u redakcijiama) što je po pravilu bio povod za dolazik u redakciju lično Arkana naoružanog do zuba. Posebno su bili osetljivi na informacije da su u Slavoniji, u srpskim selima gde nikada nije kročila „neprijateljska hrvatska noga“ posle njih ostajale prazne kuće. Odlazili i sa „dobrovoljnim“ prilozima od prisutnih seljana. „Davali“ su im ušteđevine, nakit, „dukate“, ali i stari porcelan, komode i druge korisne stvari za upotebu u – borbama! Sve to su na krajni cilj u porodice ovih patriota odnosili takozvani „vikend borci“ uz pristojnu proviziju.

I kad se sve to i mnogo toga više i strašnije, uz nezaobilaznu Srebrenicu, zna i znalo se, nije li vreme da se „preporuka“ Nenada Čanka bar ne smatra ekstravagantnom kad je već Srbija tako daleko od Litvanije?