Ućutkivanje traumatizovanih

Posmatrano iz psihološke perspektive, međutim, odgovori na ovo pitanje su, mada složeni, u najvećem broju slučajeva jednoznačni.

Važno je imati u vidu da je trauma izrazito često praćena ćutanjem i ućutkivanjem, tako da oni gotovo da su njen sastavni deo.

Takođe, moglo bi se reći da je traumu moguće prevazići, a da ćutanje koje je okružuje ostavlja dublje posledice.

Zato je važno da ove procese što bolje razumemo, sprečimo i prepoznamo njihove posledice.

Mnoge traumatizovane osobe prolaze kroz proces koji smo mogli nazvati samoućutkivanjem.

Oni sami sebi ne umeju da predstave i objasne svoja iskustva i osećanja, pa ih nose ćutke, nesposobni da ih artikulišu.

Mnogi, međutim, mogu tako da postupe iz različitih drugih razloga:

– definicija traume ukazuje na to da je u pitanju iskustvo koje ne može biti integrisano sa ostatkom ličnosti, pa i treba očekivati da će se ono pre pojaviti u snovima ili flešbekovima nego u dijalozima;

– naša pažnja je usmerena na užase patnje, a ne na ćutanje i ućutkivanje koji je okružuju, a nama ne moraju da deluju kao sastavni deo onoga što se dešava;

– deca vrlo često odrastaju naviknuta na određene oblike zlostavljanja, pa ne misle da o tome ima šta da se kaže ili nisu usvojila reči kojima se ta bolna iskustva mogu imenovati i iskazati;

– članovi grupa koje su preživele traumu izbegavaju da govore o svojim iskustvima, nadajući se da će tim ćutanjem zaštiti druge, posebno svoju decu i unuke, od pretpostavljene preopterećenosti.

Ćutanje, naravno, može biti i posledica aktivnog napora, svesnog ili nesvesnog, da se žrtvi, a ponekad i počiniocu i svedoku, onemogući da razbiju ćutanje koje okružuje njihovu traumu.

U tim situacijama govorimo o ućutkivanju.

Svaka grupa – porodica, razred, kompanija, država, da ne govorimo o „totalitarnim institucijama“ kao što su zatvori, kasarne, manastiri i psihijatrijske bolnice – ima razvijene mehanizme ućutkivanja žrtava.

Počinioci ne žele da se sazna, žrtve ne žele da budu opažene kao drugačije i obeležene, svedoci nemaju snage da se suoče…

Da bi se to postiglo pribegava se takozvanoj „zaveri ćutanja“, koja ne mora biti eksplicitno dogovorena, ali su svi adaptirani članovi jedne zajednice svesni koje teme treba izbegavati.

Mehanizmi kojima se ovo postiže su mnogobrojni.

Ponovo, slušati i misliti o traumi je teško, pa je lako poričemo rečima poput „ne mogu da verujem“, „zapanjen sam“ ili „nemoguće“.

Mnogim ljudima je, na primer, nepodnošljivo da sebe zamisle u poziciji traumatizovanog deteta, a verovatno je i nemoguće sebi predstaviti gubitak dela tela ili seksualno zlostavljanje koji nam se nikad nisu desili.

Odrasla osoba koja fizički ili seksualno zlostavlja dete može da preti još gorom kaznom u slučaju razotkrivanja, ili da pokuša da dete podmiti poklonima.

Svedoci mogu da poriču događaj („ne pričaj gluposti“, „ja njega znam, on to nikad ne bi uradio“ i slično) ili da minimiziraju njegovu ozbiljnost („to se svima dešava“, „znaš kol’ko je puta mene…“, „to svima treba“ i slično).

U nekim slučajevima bračnog nasilja, žrtva može odlučiti da ćuti zbog preklinjanja i obećanja, koja kasnije najčešće ne budu ispunjena.

Osim toga, roditelj-svedok može i sam biti žrtva zlostavljanja od iste osobe i bez moći da zaštiti dete zbog, na primer, straha od osvete.

Ljudi se često nadaju da će traumatizovanim osobama tišina pomoći ili ih makar neće podsećati na bolna iskustva, a mnoge žrtve veruju da bi njihovi problemi opteretili druge i da ih ćutanjem štite od sebe samih.

Na drugom nivou, velike grupe koje rade na proterivanju, ubijanju ili istrebljenju celih društvenih zajednica koriste mehanizme ućutkivanja koji su usmereni na veliki broj ljudi odjednom.

Tokom poslednjih sto godina, propaganda je mnogo puta i u mnogo različitih društava služila tome da se ljudi ubede da ne treba da veruju svojim očima i da ne postavljaju nikakva pitanja.

Tako se često žrtve dehumanizuju i tretiraju ne kao osobe već kao brojevi bez ličnih imena, ili se kroz pseudonaučne pristupe poput eugenike ili tipizirane viceve pripadnici određenih grupa opisuju kao manje vredni ili čak kao da uopšte ne pripadaju ljudskom rodu.

Na svedoke se mogu vršiti različiti oblici socijalnih pritisaka, poput diskreditacije, marginalizacije, ostrakizma i cenzure, pa sve do zatvaranja i ubijanja.

Neke velike grupe ili nacije koje su počinile masovna zlodela, ratne zločine ili genocide, nikada ne pominju šta su uradile. Slikovita ilustracija ovoga je da se u Nemačkoj nakon Drugog svetskog rata pojavio izraz Nestbeschmutzer, doslovno „onaj ko prlja gnezdo, gnezdoprljač“.

To je bila etiketa i izvor pritiska za one koji nisu pristajali da prećutkuju zločine počinjene za vreme nacizma.

Implicitno, ona je uključivala i tvrdnju da je gnezdo (domovina i pojedinačni porodični domovi) zapravo čista (bez krivice) dok god svi ćute.

Na promenu obično mora da se čeka barem dvadeset godina, dok ne stasa nova generacija i počne da postavlja pitanja o krivici iz prošlosti.

Ženama je tokom istorije, a u mnogim društvima i danas, bilo nametnuto da nemaju pristup obrazovanju, nemaju profesije i finansijsku nezavisnost, zbog čega one nisu mogle samostalno da podižu decu, a obično ni da se vrate roditeljima kao „raspuštenice“, te im je često bilo nemoguće da zaštite sebe same ili bilo koga drugoga i nije im preostajalo ništa do da trpe u ćutanju.

Mnoge savremene humanitarne i društvene organizacije, kao i profesije poput koučinga, često tvrde da je važnije usmeriti se na budućnost nego na prošlost, na pozitivne misli i osećanja, pa uprkos mogućoj dobroj nameri mogu da izazovu ućutkivanje i proizvedu više štete nego koristi.

Autor je je klinički psiholog i psihoanalitičar