Uglavnom bez – antifašizma

Uz malo opravdanog cinizma taj Deveti maj uvek je datum koji izaziva u delu vlasti, ali i opoziciji, prilično nelagodnosti. Ne samo zato što se u Srbiji, čija je državnost dokazana vekovima unazad, ceni više daleka prošlost, a Deveti maj je star tek šezdesetak godina i nekako je mlad za neko zdušno, istorijsko obeležavanje. Rečje o nečem ozbiljnijem od same istorije, a to je što je ta antifašistička borba čiju pobedu ceo svet slavi bila izgleda sasvim proizvoljno i neopravdano prisvojena od partizana koji nekako nisu bili naši, autentični. Nisu bili ni srpski Dražini četnici, ni Nedićeva garda. Zbog toga se ovde uglavnom govori samo o Danu pobede, bez nekih dodatnih objašnjenja. A ako ih ima, onda je to najčešće – Dan pobede u Drugom svetskom ratu. I ko nije bio u Knez Mihailovoj ulici u subotu u Beogradu, i to među onim „nevladinim” ili recimo kod Spomenika oslobodiocima u Nišu, a slušao i gledao samo domaće elektronske medije, znao je da se slavi Dan pobede, da se polažu venci na grob Neznanog junaka i slavi pobednik, ali to je mogao da bude i onaj ovekovečen u Meštrovićevom spomeniku iznad Ušća, što dominira ulaskom u Beograd? Nešto više saznavalo se možda samo na Ravnoj gori i u Sabornoj crkvi u glavnom gradu, na parastosu Draži i Nediću za čije se pobedničke duše molilo.

Lepo se to moglo videti i u odgovorima na anketu jedne televizije ispred Muzeja gde je izložba „Efekat Tito” (nije u direktnoj vezi s Devetim majem, niti obeležavanje neke pobede). Oni sedi, nekako oronuli sećali se i rata i vremena posle rata, ponavljajući ono „podseća me kako smo bez viza svugde putovali, a naročito kako su nam deca mogla da šetaju sigurno gradom cele noći, bez ikakve opasnosti da će ih neko napasti”. Za razliku od mladih, u to vreme još nerođenih koji su imali, po prirodi stvari, drugačija „sećanja”, valjda ona iz udžbenika, pa su to vreme opisivali rečju jednostavnom i jednosmernom: „diktatura”. Nije jedino baš sasvim jasno zašto se nekako slično ponašao SPO i sam Vuk na Ravnoj Gori. Ako su se većpomirili i zakonski partizani i četnici, nije li mu nekako mučno da se antifašista (tu se ta rečmogla izgovarati bez ustezanja) Draža više poistovećuje s Nedićem nego sa anifašističkim borcima (ajd baš da se ovde ne spominje Tito) nekad znanog narodnooslobodilačkog rata? Od zvaničnika se inače ovde uglavnom (izuzev potpredsednika Dačića!) saznavalo da „nema kod nas fašizma”, a od opozicije parlamentarne se mogla čuti prosto dirljiva briga o Evropi koja se sigurno raspada, i to uz pomoćNATO (kažu u DSS-u), pa je time nekako doveden u pitanje i Dan Evrope.

Srećom, celu stvar, godišnjicu i antifašizam su spasli Rusi. Izveštaje s proslave iz Moskve nisu mogli da zasene ni festivalska događanja u Knez Mihailovoj. Ko je hteo mogao je da vidi na televiziji, da čuje na radiju, pročita u novinama da su u Rusiji proslavili Deveti maj kao Dan pobede nad fašizmom i da su milioni ljudi izginuli u antifašističkim borbama (uzgred, ruski crvenoarmejci su se borili s partizanima, ali je sad nejasno da li se ovde samo prvima priznaje pobednička uloga hrabrosti?) tokom Drugog svetskog rata. Ukoliko je neko gledao i neke druge kablovske televizije iz sveta, uključujući i nemačke i britanske i američke i francuske, mogao se uveriti da je antifašizam, kao i u Rusiji, ostao na visokom mestu u sistemu vrednosti u njihovim državama. Čak je za nešto slično – na proslavi u Topuškom, u Hrvatskoj, gde su zvanično obeležavali i godišnjicu od zasedanja ZAVNOH-a u punoj sali preživelih boraca – apelovao i predstavnik srpskog naroda u Hrvatskoj M. Pupovac govoreći o „ustavnoj antifašističkoj tradiciji”.

Ovde se inače o Ustavu opet govori, ali ne o onom „iz partizanskog miljea” (1974), čega je morao da se odrekne i sam potpredsednik Dačić, zbog Vojvodine.