Ugledati se na australijski model

U Srbiji je bio evidentan izostanak penzijske reforme iz vladinog paketa reformi za 2013. Otpočinjanje penzijske reforme je bila obaveza Vlade usvojena fiskalnom strategijom za prethodnu godinu ali ona ne samo što nije otpočela nego je čak i izbrisana sa liste planiranih reformi možda kao uslov ili ucena opstanka koalicionih partnera u Vladi. Za funkcionisanje postojećeg sistema prvog stuba penzijskog osiguranja zasnovanog na finansiranju iz tekućih doprinosa zaposlenih (pay-as-you-go) od presudnog značaja je odnos između broja zaposlenih i broja penzionera. Da bi taj sistem funkcionisao optimalno bi bilo da na jednog penzionera dolazi četiri zaposlena. U Srbiji je taj odnos trenutno jedan na prema jedan. Penzionera je nešto više od 1.700.000 dok je u javnom sektoru je zaposleno najmanje 750.000. To znači da manje od milion zaposlenih van javnog sektora mora obezbediti novac za postojeće penzionere kao i plate zaposlenih u javnom sektoru i njihove doprinose za penzijsko osiguranje. Kako je to nemoguće država se zadužuje. Ovakav sistem je neodrživ a u Srbiji se penzije još uvek isplaćuju samo zato što država uzima kredite iz inostranstva.

Novac koji su godinama sadašnji penzioneri uplačivali u PIO fond više ne postoji. Penzioneri, a pre svega njihovi lideri ne žele da vide da penzije koje se danas isplaćuju nije njihov, nekada zarađeni novac već onih trenutno zaposlenih. Zaposleni isto tako nisu dovoljno svesni da se troši njihov novac i da će sutra taj Fond i za njih biti prazan. Može se desiti da neko od zaposlenih tuži PIO fond ili državu Srbiju u Strazburu da ga svakog meseca kradu i uzimaju novac iz fonda i da sutra neće biti para za njegovu penziju.

Prema poslednjim podacima javni dug Srbije na kraju novembra 2013. iznosio je 19,5 milijardi evra. Ako se ovako nastavi sa zaduživanjem postavlja se pitanje još koliko dugo se može izdržati a da se ne proglasi bankrot. Svaka odgovorna država, čak i ako bankrotira, ne sme svojih skoro dva miliona građana ostaviti bez ikakvih prihoda i upravo zbog toga mora postojati rezervna varijanta 'B' za isplatu penzija.  U slučaju bankrota svima se isplaćuju približno iste socijalne tkz. državne penzije finansirane iz budžeta. Za većinu penzionera to bi značilo povečanje, dok bi oni sa visokim penzijama bili oštećeni.

Idealno bi bilo sprovesti refomu PIO fonda po uzoru na najbolji svetski model Australijski ’Superannuation’. Po tom modelu svaki poslodavac je obavezan da plaća penzijski doprinos za sve zaposlene. U Australiji je to trenutno 9,5 odsto bruto neoporezovane zarade, u Singapuru 16 odsto, a u Hrvatskoj 5 odsto. Buduće penzije zavise pre svega od visine ovog penzijskog doprinosa koji se uplaćuju tokom radnog veka. Novac se ne može podići pre odlaska u penziju, ali zato svako pojedinačno odlučuje gde če se u međuvremenu investirati, u akcije poslodavaca, uspešnih kompanija u zemlji ili inostranstvu ili u državne obveznice od čega svi imaju višestruke koristi. Ukoliko zaposleni umre pre odlaska u penziju, onda se njegovim naslednicima isplaćuje celokupna suma ušteđevine. Kada pojedinac potroši novac iz svog privatnog fonda onda, prelazi na državnu penziju koja je ista za sve.

Takav model su osim komšija iz okruženja prihvatile i oko 40 zemalja u svetu a među njima Čile, Peru, Argentina, Meksiko i većina zemalja Južne i Latinske Amerike, Australija, Novi Zeland, Holandija,Švedska, Norveška, Poljska, Slovačka, Latvija, Estonija, Ukrajina, Kazahstan, Vijetnam, Indonezija, Malezija, delimično Rusija i Kina, itd. Singapur, koji pojedini ministri u Vladi spominju kao model i uzor reformi, je možda otišao najdalje u sprovođenju reforme drugog stuba penzijskog osiguranja.

Ovakva reforma je potrebna bez obzira da li će Srbija bankrotirati ili ne, jer je PIO fond već odavno bankrotirao i postao protočan bojler u kome para jednostavno više nema. U Srbiji postoji iluzija da se nedostaci radikalnih reformi mogu nadoknaditi stalnim, sitnim kozmetičkim promenama zakonskih propisa. Fiskalni savet se oglasio sa nekim beznačajnim predlozima, povečanje starosne granice odlaska u penziju, koji ništa bitnije ne mogu promeniti. Može se postaviti pitanje da li oni nemaju dovoljno znanja o savremenim svetskim penzijskim modelima ili to do sada iz nepoznatih razloga nisu hteli javno da kažu.

Govoriti i pisati o stvarnoj reformi je zabranjena tema u Srbiji jer je ’intelektualna elita’ potčinjena političarima i birokratama. U ovom slučaju se radi o nepoznavanju materije mada nisu isključeni i ideološki razlozi i strah koji je još uvek mnogima u podsvesti. Ono što je najgore nema ni teorijskih rasprava, novinari kao da ne smeju da pišu o dobrim i lošim stranama hrvatskog modela reforme , kao da ponovo živimo u prošlim vremenima kada niko nije smeo javno da govori i piše o višepartijskom sistemu jer to ne dozvoljavaju neki zastrašeni lideri koalicionih partija na vlasti.

U svakom slučaju, u ovakvom modelu drugog stuba obaveznog penzijskog osiguranja sredstva pojedinaca nalaze se na individualnim računima zaposlenih pa političari i partije ne mogu uticati na njih niti obečavati veće penzije da bi dobili glasove birača. To je zapravo pravi razlog zašto još uvek nema radikalne i jedino moguče reforme penzijskog sistema i zašto je to verovatno poslednja zabranjena tema u Srbiji.

Drugi stub privatnog penzijskog osiguranja u Australiji je već nekoliko godina jedan od najefikasnijih penzijskih osiguranja u svetu a 2014. god je bio drugi najbolji posle Danskog PO. U Australiji postoje dve vrste penzija državne i individualne. Državna penzija “nulti stub“ koju mnogi nazivaju i socijalna penzija obezbeđuje minimalna zagarantovana primanja. Taj minimum iznosi oko $ 1500 mesečno. Pored državne penzije koja obuhvata celokupno stanovništvo bez obzira da li su ikada radili ili ne u Australiji je 1992 godine uveden „drugi stub“ individualnog ili privatnog penzijskog osiguranja obaveznog za sve zaposlene a koji su oni nazvali „Superannuation“. Pre toga su samo zaposleni u javnom sektoru imali obavezno penzijsko osiguranje sa mnoštvom različitih modela.

 Drugi stub penzijskog osiguranja je dizajniran da čuva i akumulira novac zaposlenih u investicionim fondovima. Novac u fondovima se nalazi na ličnim računima zaposlenih sve do momenta odlaska u penziju. Osnivači fondova su banke ili osiguravajuća društva u privatnom ili državnom vlaništvu. Svaki zaposleni samostalno odlučuje u koji će fond investirati svoj novac.

 Fondovi mogu imati više investicionih opcija kao na primer one sa visokim, srednjim ili niskim rizikom investiranja. O tome gde se novac ulaže odlučuje svaki zaposleni pojedinačno. Oni mogu menjati fondove ili investicione opcije u toku godine više puta bez ikakvih troškova. Zaposleni mogu po difoltu izabrati i investicionu opciju koja garantuje prihod u nivou referentne kamatne stope.

Postoje pravila i restrikcije kako se novac ulaže odnosno podiže sa ličnog računa. U osnovi postoje dva načina ulaganja. Prvi je obaveza za sve poslodavce da uplaćuju (9,5 odsto) ne oporezovane bruto zarade na individualne račune radnika. Do 2020 god. će se taj iznos povećati na (12 odsto). Kada je Australija prvi put uvela obvezno individualno osiguranje on je iznosio samo (3 odsto). Drugi način je dobrovoljna uplata na svoj individualni račun “treći stub“. Dobrovoljne uplate mogu dodatno uplaćivati i poslodavci i zaposleni. Te uplate su zakonski limitirane. Ovde je bitno napomenuti da je novac uplaćen u treći stub oporezovan a u drugom stubu nije. Novac iz trećeg stuba se može podići, bez poreza, u slučaju finansijskih problema i pre odlaska u penziju pa zato mnogo podseća na na klasičnu štednju. Slično dobrovoljno privatno penzijsko osiguranje postoji i u Srbiji.

Administrativni troškovi održavanja individualnog računa su različiti u zavisnosti koliko fond ima članova i oni se kreću od 1,5 odsto do 3 odsto godišnje. Većina fondova za svoje članove obezbeđuje i životno osiguranje. Propisana starosna granica za odlazak u penziju je nedavno pomerena sa 65 na 67 godina i za muškarce i za žene, ali je minimalna granica života za odlazak u privatnu penziju 55 godina i tada se može bez poreza podići celokupan iznos. U slučaju bolesti ili invaliditeta, novac se može podići i pre 55 godine života. Postoji mogućnost podizanja gotovine i pre propisanih godina života, ali uz obavezu plaćanja poreza od 45 odsto na podignuti iznos.  Ako se, ili kada se, jednom celokupan iznos sa ličnog računa potrosi onda penzioner prelazi na državnu penziju koja je ista za sve. Ne može se u isto vreme dobijati i puna državna i lična privatna penzija.

 Pojedinac sam odlučuje do koliko godina će raditi čak i ako pređe propisane godine života jer one nisu obavezne ali ne može da radi i prima državnu penziju osim u nekom minimalnom iznosu koja je zakonski regulisana. Radničke knjižice ne postoje, a što je još bitnije ne postoji ni administracija koja o tome vodi evidenciju gde je ko i kada radio. Sve je to irelevantno i nepotrebno u ovom modelu PO. Nacionalne penzije ne postoje, beneficirani radni staž ne postoji osim što pojedinci u policiji i vojsci mogu ranije podići novac sa svog računa.

Reforma penzionog sistema pokazuje svoje blagotvorno dejstvo već na srednji rok (15 godina) a to pokazuje iskustvo Australije. Konsekvence novog penzionog sistema su bile zapanjujuće i fascinantne. To se najbolje videlo po visini i kvalitetu novih privatnih penzija; one su u proseku porasle duplo više od penzija u starom državnom javnom sektoru. Bivša radnička klasa se pretvorila u hiljade malih akcionara-kapitalista koji vode računa o svojoj štednji i kapitalu. Prosečna vrednost akcija u penzionim fondovima su u poslednjih deset godina rasle (6,8 odsto) godišnje dok je 2013. iznosio fantastičnih (16,7 odsto). Briljantni primer penzijske reforme koja je sprovedena u Australiji je poslužila kao snažan podsticaj razvoju celokupne ekonomije i postavila novi sistem – ’’narodni kapitalizam’’.

Autor je IT i stručnjak za penziono osiguranje  „Superannuation“ od 2000. godine u Australiji